Ponekad na Cevki naletim na snimke od kojih mi odmah zaigra srce. Po televizijskim arhivama svašta može da se pronađe, a neki dobri ljudi vole da svoja otkrića podele sa celim svetom. Na tome im hvala i ovoga puta, jer 1966. godine, kada je ovaj video snimljen, još uvek nisam imao gramofon. A o gledanju snimaka sa koncerata mogao sam samo da sanjam. Nema veze što je video crno beli, tehnički nesavršen – u ovih pet minuta je kristalno jasno zbog čega “produkcija” nikada neće moći da zameni emociju i energiju ako su majstori na pozornici.
Kao ova trojica… koje ne treba posebno predstaviti.
Otis Redding je, svakako, bio jedan od najvećih uzora kompletnoj ekipi britanskih rock muzičara sa početka šezdesetih, a Chris Farlowe i Eric Burdon, složićete se, najmoćniji pevači iz tog doba koji će nešto kasnije, svaki za sebe, zaslužiti status živih legendi.
Sam izbor pesme za zajednički nastup, ako je uopšte bio zajednički jer su u to vreme Farlowe i Burdon mogli Reddingu samo da donose vodu da se osveži, nije spektakularan, jer je izabrana manje poznata pesma iz radionice Sama Cookea. Tačnije, beše to poslednja pesma koju je Cooke snimio pre no što je tragično nastradao pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima. Ali govori o respektu koji su ovi proslavljeni izvođači imali za njega – većina kredibilnih istoričara popularne muzike se slaže da je Cooke verovatno najvažniji crni izvođač koji je definisao soul i bez čijeg uticaja kasnije ne bi bilo tako velikih zvezda čija slava traje do današnjih dana (Aretha Franklin, Bobby Womack, Al Green, Curtis Mayfield, Stevie Wonder, Marvin Gaye, Otis Redding, James Brown…).
Sama pesma “Shake” je doskočica, namenjena mladima koji još uvek ne znaju da igraju, a pokušava da ih nauči da se tresu i mlate u ritmu muzike. Euforija i entuzijazam u publici jasno pokazuju šta je bila glavna zabava u “Swinging London” eri.
Plesna muzika nikada neće izaći iz mode.