Standing on corner, spending my time
Out of a job, not earning a dime
Lady steps up, says I suppose
You’re a stylish young man by the looks of your clothes
Prošlog vikenda, stigne mi novi album Rya Coodera u paketiću od tetke iz Kalinjingrada. A stari majstor odavno više ne objavljuje albume ako baš nema šta da kaže, odavno je dokazao ko je, šta je i šta ume svakome ko je spreman da malo uključi onu sivu masu između ušiju. Čovek, prosto, uživa u životu i šalje poruke ne pritiskajući nikoga da te poruke čuje ako mu se neće. Zato svaki novi Cooderov album predstavlja događaj vredan pažnje i vremena. Naročito volim kako on svoje albume uvek pakuje meraklijski, bez pustog tovarenja velike količine sadržaja, onako kako se to radilo nekad, u vreme kad je vinil bio dominantni medij za objavljivanje muzike.
I tako, pustim album u pozadini dok sam sređivao neke fotke. Jednog časa, čujem kako Cooder pominje Google. WTF? Pogledam, numera se zove “Gentrification“. Za deset sekundi pronađem tekst na netu. I zaista, tamo se tek sa malo paraboličnih figura pominje glavni problem džentrifikacije – to je ono kad korporacije prodru u siromašnu četvrt, naprave hipstersko mesto, a onako usput upetostruče cenu stanarima.
I setim se kako je to aktuelni trend u Evropi, kako Google značajan deo svojih operacija seli u Evropu, kako cela EU gleda u Berlin, jer ono kako oni budu rešili problem džentrifikacije u delu grada poznatom pod imenom Kreutzberg, tako će i svi ostali…
She said trust me and take a little tip
This building’s been sold to Johnny Depp
Who? Take the buyout, relocate
The Googlemen are coming downtown, so don’t be late
Sutradan se gospođa i ja nalazimo sa drugaricom koja je svratila kući iz Berlina, bili smo njeni gosti tamo pre dve godine i upravo tom prilikom naučili reč “džentrifikacija”, nakon što smo svojim očima videli policijske odrede za razbijanje demonstracija usred nedužne ulice u mirnom kvartu na granici Kreutzberga i Neukölna. Drugarica vadi paketić iz torbe i daje mi ga: “Znaš onu zgradu u mojoj ulici, zbog koje je policija intervenisala u vreme kad ste bili tamo? Policija je na kraju tražila od okružnih vlasti da povuku zahtev za iseljavanje sirotinje, i se njima smučilo da danima drže besmislenu opsadu nad nedužnim ljudima dok im komšiluk dotura hranu i vodu. Sad Google hoće da kupi i tu zgradu i onu napuštenu školu iz druge ulice…” Pogledam paketić: četiri nalepnice veličine kutije cigareta, velikim slovima napisano “Fuck off Google“, a sitnim “Don’t let Google take over Kreutzberg“. I adresa https://fuckoffgoogle.de gde i sami možete detaljnije da vidite o čemu je reč.
I said this is my apartment just a hole in the wall
Got to sleep in the kitchen with your feet in the hall
No hot water, no windows and doors
You got to make it past all the real estate agents, junkies and ho’s
U vremenu u kojem živimo, korporacije su postale silnije od većine država, a one distribuiraju svoju snagu na širok teren i pritom se ponašaju kao korov: na koliko god mesta da se zaseju, na kraju će završiti tako što će svaka lokacija biti jaka kao što je bilo jako polazište.
Leka protiv korporacija nema – kasno je za bilo koju ideju koja će vratiti svet na neke romantične tokove. No, korporacije ne žele više samo da kreiraju prostore za svoje postojanje: one sad žele da uzurpiraju prostore u kojima žive obični ljudi svojim prostim životima, da tu usele hipsterski orijentisane japije koji zarađuju preko svake mere – jer, korporacijama se to tako može – a zatim da tim novcem otkupe kompletan život tih ljudi, dok ne isisaju život iz njih, odbace ih, pa dovedu novu garnituru.
I live in the heart of the city, ain’t no coffee shops around
I heard them Googlemen drink so much coffee,
I declare, I think they might drown
Gentrification is here, one thing I know
You can’t stand pat, I declare you got to step it up and go
Došao je red na one koji su spremni da plate 12 evra za plastificirani kafuljak veštačkog ukusa kako bi zauzvrat mogli da šamaraju svoje laptope na Wi-Fi mreži kafića u prizemlju zgrade u kojoj žive (jer toliko je out piti kafu sam u svojoj sobi), uživajući u fantastičnoj iluziji moći i slobode samo zato što su svoj šareni veganski obrok spremni da plate više nego što su prethodni stanari zarađivali za ceo dan. A oni koji su ranije živeli u tim četvrtima – ko ih šiša! Neka se isele u gradove koji su počeli da umiru zbog centralizacije kapitala; tamo su stanovi jeftini, čak jeftiniji nego tamo gde su do juče već jeftino živeli. Doduše, tu neće moći da zarade ni za tu nižu stanarinu, o šarenom veganskom obroku tek da ne govorimo, ali ko te pita: važno je kako je onima koji umeju da uposle svoje znanje zarad dobrobiti poslodavca; novcem je lako kupiti čak i njih same, a kamoli njihov rad.
Gentrification is here, sho’ is worryin’ my mind
Can’t understand why an uptown Googleman
wants a downtown room like mine
Gentrification
Ry Cooder je čovek koji je često pevao o veoma ozbiljnim stvarima. Sećam se fantastičnog albuma Chávez Ravine (2005), gde je opisana jedna epizoda socijalne nepravde s početka pedesetih godina prošlog veka: buldožerima je totalno devastirana sirotinjska četvrt u okolini Los Anđelesa, čemu je prethodilo prinudno iseljavanje par hiljada ljudi, kako bi se na tom mestu izgradilo novo naselje kuća za naglo rastuću građansku klasu u kojoj je baby-boom generacija taman dospela za školovanje. Međutim, to novo naselje nikad nije napravljeno, umesto toga su na toj lokaciji podigli stadion i poslovni centar, a iseljena sirotinja nikad nije obeštećena…
Danas, na albumu Prodigal Son (2018), na kojem se nalazi i današnja pesma, zatičemo samo četiri autorske pesme i sedam obrada; ovaj satirični izlet tobože prikriva nameru Coodera da skrene pažnju na ljude sa margine koji su u svoje vreme takođe pevali o nepravdi.
Moram priznati da mi se dopada groteskno veseli ton ovog pesmičuljka. Ne budete li pazili, ućiniće vam se da taj zvuk kalimbi i raznih afričkih udaraljki nagoveštava najbezbrižniju zamislivu temu, kao da drugari prepričavaju neku veselu zgodu sa pecanja, u situaciji u kojoj je mlako pivo bilo najveći problem. A tema je, zapravo, vredna čak i poneke suze.
Slojevi, slojevi. Satire, alegorije, potraga za kontekstom, bluz u neprekuvanoj formi, minimalni pokret koji bi bio u stanju da izazove najstrašniji cunami, samo kad bismo bili dovoljno učtivi da saslušamo to što ima da nam se kaže i spremni da o tome razmislimo kako dolikuje. Nećemo pronaći odgovore ako budemo verovali da reči same po sebi čine dela. Nećemo ih pronaći ni ako budemo samo slušali muziku: ali ćemo možda postati bolji ljudi ako se budemo uzdržavali od podrške onima koji čine zlo nemoćnima.
Za početak, i to je nešto.