Zvuk Telecastera je nešto što je teško objasniti. Mislim, nije teško rečima opisati oštre tonove koje svaki čestit gitarist sa malo iskustva ume da proizvede. Nego, takav opis ne služi ničemu. Postoje ljudi koji su taj sirovi, kao zarđali žilet opasni zvuk doveli do nekog mesta koje se više ne mora opisivati, jer opisi služe onima koji ne vide dalje od nosa, a ne čuju ni toliko. A takvo poimanje sveta je suviše tužno da bismo ga poštovali.
Čovek koji je u poduhvatu osvajanje duše Telecasterom otišao dalje od svih, i niko ne zna kako je on to postizao svirajući svoju Nancy, zvao se Roy Buchanan.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Ako bih rekao da razumem kako je ovom čoveku uspevalo da izazove efekat koji je redovno izazivao svojom muzikom, lagao bih vas kao pas. Ono što ja inače često nazivam “efektom zbunjivanja” ovde je pojačano snažnim efektom saosećanja koje preliva iz trenutka u trenutak.
Izvesno je da blues koji je Roy Buchanan nosio u svojoj duši nije mogao da se ispolji do kraja na nosačima zvuka. Srećnici koji su ga slušali uživo kažu da su njegove svirke bile nalik borbi davljenika za vazduh, a da se samo u retkim trenucima dešavalo da “ispliva i udahne”. Koji su ga to demoni pratili? Ko će to znati. Bela mu koža beše, a duša crnja od najcrnje nesreće koja može da snađe dobrog čoveka. A koja je to nesreća htela da on iscepa svoju košulju, ond nje napravi omču i tokom noći se obesi u pritvorskoj jedinici policijske stanice okruga Fairfax, ostaće tajna.
Ponekad, zbilja, nema šta da se kaže. Ostade zvuk Telecastera koji niko nikad nije uspeo da odvede tako daleko.