Sa decom se nikada ne zna šta će na kraju postati. Roditelji se, uglavnom, trude da im daju maksimalnu podršku u ostvarenju njihovih životnih ciljeva, ne retko kroz njih projektuju i sopstvene vizije, a pozivanje na dom, porodicu i njenu tradiciju predstavljaju nezaobilazno poglavlje svakog odrastanja. No, često se u deci povodom toga javi otpor pa “skrenu” na sasvim drugu stranu.
Iza uspeha Franka Turnera, nove britanske muzičke zvezde krije se vrlo neobična priča.
Turner je čovek sa ozbiljnim pedigreom. Rođen u bogatoj bankarskoj porodici (otac i deda su mu pripadali bankarskoj eliti, a deda po majci mu je bio biskup Plymoutha) bio je predodređen sa sve drugo samo ne da bude buntovnik. Priprema za budućnost od malih nogu se podrazumevala, ništa se nije prepuštalo slučaju, pa je na kraju završio u koledžu Eton. A dobro je poznato ko se na njemu školuje – oni na koje Ujedinjeno Kraljevstvo najviše računa.
No, umesto da u budućnosti iskoristi svoje poznanstvo sa školskim drugom princom Williamom ili ostalim klasićima iz vrha britanske aristokratije koji će se posle školovanja lako utopiti u politiku ili krupan biznis, Turner je imao sasvim druge ideje. Od malena zadojen muzikom, počeo je da se bavi politikom na sasvim drugačiji način, jasno pokazujući da mu uzori nisu u britanskom parlamentu, već su to poznati oštri kritičari svakodnevice poput Billyja Bragga, Joea Strummera ili Paula Wellera.
Za dvanaest godina snimio je osam albuma i prilično mu dobro ide. Možda nije zaradio toliko love kao momci iz londonskog Cityja, ali je ostvario zlatne tiraže sa pesmama koje se bave istorijskim temama, definisanjem modernog identiteta svog okruženja, ekonomskim pitanjima i sopstvenim dilemama. Dobro, bilo je tu i malo ljubavnih, ipak je u pitanju mlad čovek (rođen 1981.).
Na poslednjem albumu, Be More Kind (2018), Turner se, umesto lokalnih, okrenuo globalnim temama. Shodno tome, i zvuk je na albumu promenjen, pa umesto energičnog folk rocka dobijamo moderniji pristup sa nešto elektronike. Poput nekadašnjih hipika, možda naivno, on veruje da bi se mnogi problemi koji danas postoje u svetu mogli lakše rešiti kada bismo pronašli ono ljudsko u sebi. Da budemo ljubazniji i saosećajniji prema onima koji migriraju zbog ratova u svojim zemljama ili se bore za život zato što ne mogu da obezbede elementarnu egzistenciju za svoje porodice.
Iako ne nudi odgovore na pitanja kojih se dotiče, Turner veoma biranim rečima konstatuje da uzroci svih trenutnih dešavanja u svetu leže u strahu od siromaštva i neizvesnosti u životu, za šta su najviše krivi bankari, krupni kapitalisti i nesposobni političari.
Upravo oni kojima nije hteo da pripada.