Након јучерашње кише, осванули смо у магли. Што је донекле олакшало ствар – нисмо одмах видели колика су брда около. Свет се, тако, постепено ширио како се магла тањила.
Шта да се ради у бањи, тако свеже опраној, још се цеди? Шетња! Доручак (проја и јогурт, у чаши од два деци орвеловски повећаној на 0,18 литара), па онда шетња главном улицом. Током те шетње сам се нешто кисело сетио шта то није ваљало са оним кајмаком јуче: није ваљао кајмак. Размишљао сам да се јавим газди кафане и да му препоручим да почне да размишља из каквог пиштоља да беси свог млекаџију у Саву, ал’ сам се ипак само зарекао да код њега више не узимам ништа што потиче из вимена.
Ова девојка се нешто није убила од посла, још није сезона и купаца сувенира нема превише, па бар може да сербез блеји у телефон. Бар седи на сувом, кад је около све мокро. Касније смо замало пазарили код ње (јер какав је то боравак у бањи ако не купимо шоље где пише, за нас са слабијим памћењем, где смо то били), али… није имала ништа довољно велико за нас.
Купујемо кишобран, и то делује – док смо стигли до пола улице, већ се лепо разведрило.
Даље низ улицу већ почиње шарениш. Једна скаламерија од, изгледа, летава и шаторског платна и ко зна још чега, оглашава своју рокерску суштину.
Двадесетак метара даље, прави вашарски угођај, аутомобилчићи за сударање. Да нису истакли имитације фотки тачно највећих симбола… чега већ, ваљда баш тих аутомобилчића, не да не бих шкљоцнуо, него можда не бих ни приметио цео призор.
Изгледа да је дан био дуг, све ово а тек је десет пре подне…