Početak osamdesetih doneo je u Britaniji mnoge muzičke promene. Punkeri su se izduvali, novotalasne grupe su imale već oformljenu publiku i ozbiljno su se shvatali, a muzika za zabavu (čitaj disko) bila je na izdisaju. Komercijalizacija jeftinih sintisajzera je uzela maha i pojavila se čitava subkultura bazirana na synth popu, natapiranim frizurama i visoko stilizovanom oblačenju.
Novinari su tu pojavu nazvali “Novi romantizam”.
Iako je to uglavnom bila muzika namenjena zabavi i plesnim podijumima, među muzičarima koji su je izvodili je bilo i onih ambicioznih koji se nisu zadovoljavali proizvodnjom hitova. Tears for Fears su jedni od njih.
Njihov debi album The Hurting (1983) je bio veliko iznenađenje. Uzimajući kao predložak psihološke teorije o primalnom kriku koje je razvijao Artur Džanov u istoimenoj knjizi, koja je u to vreme bila popularna i u SFRJ, Roland Orzabal i Curt Smith su, uz poprilično minimalistički pristup, uspeli da napirlitanoj publici prodaju ozbiljne teme. To je bilo toliko uspešno da je album završio na prvom mestu britanske top liste.
Dok je The Hurting bio album koji je govorio o duševnom bolu koji se krije u svakome od nas, sledeći, Songs from the Big Chair (1985), bio je neka vrsta katarze kroz koju su Tears for Fears prošli, pa su i teme pesama u skladu sa tim. Emocionalno ozdravljenje je mnogo bolje stanje ako uspete da se iščupate iz kandži boli. Grupa je pokazala da se nije spotakla na problemu “drugog albuma”. I ne samo da se nije spotakla, već je vidan dramatičan napredak u zvuku – pesme su kompleksnije, sofisticiranije i bogato aranžirane. Dva velika hita “Shout” i “Everybody Wants to Rule the World” su se svima popeli na glavu od emitovanja na radiju, a na njih se trznula i Amerika, jer dospeli na sam vrh Billboardove top liste singlova.
O novcu, nadalje, nisu više morali da razmišljaju.
Na promotivnoj turneji po Americi sasvim slučajno su naleteli na svirku totalno anonimne Olete Adams. Bili su očarani emotivnošću njenog nastupa koji ih je naveo da preispitaju sopstveni pristup muzici. Zaključak je bio da im nisu potrebni studijska tehnologija i sintisajzeri da bi doprli do srca slušalaca. A Oleta je, ni kriva ni dužna, završila na snimanju njihovog novog albuma.
The Seeds of Love (1989) je čudesan album koji je sve iznenadio. Ako je na prvom albumu tema bila spoznaja bola u nama, na drugom emocionalno pročišćavanje i izlečenje, treći je doneo pesme o novom početku. U tom smislu, promenio se i zvuk grupe ka akustičnijem popu i soulu, a Oletin uticaj se čuje gotovo u svakoj pesmi.
“Woman in Chains” je duet Orzabala i Adamsove intoniran u soul/jazz maniru. Govori o ženi koja je zarobljena u vezi sa nasilnim i posesivnim muškarcem. Orzabal kaže da je ideju za pesmu dobio čitajući u to vreme feminističku literaturu, pa je tom prilikom otkrio da još uvek postoje mala društva u kojima žene vode glavnu reč. U njima ima mnogo manje nasilja, pohlepe i animoziteta – generalno, svih onih stvari koje opterećuju “moderna i razvijena” društva u kojima su žene, tradicionalno, na neki način žrtve.
Zahvaljujući ovoj pesmi i svirkama sa Tears For Fears, Oleta Adams je započela uspešnu sopstvenu karijeru i do sada je snimila deset odličnih albuma.
The Seeds of Love je i dalje jedan od retkih albuma iz osamdesetih koje često slušam.