Osamdesete nisu volele klasične rokere. Sve je izgledalo kao da je neko negde rekao “e, sad mora ovako” i sve je u velikim i odlučnim koracima otišlo u božju mater. Snalazio se kako je ko umeo, neko je plivao, neko se udavio. Najbolje su prolazili oni koji su počeli u tom referentnom okviru, pa su se odmah ugnezdili u pravila koja je nametnuo MTV. Oni koji su pretekli iz nekih drugih vremena su se slomili ili preživeli. Naknadnim uvidom uočavamo da je većina klasičnih rokera doživela svoje kreativno dno baš tih godina.
Čak ni to nije najgore. Najgore je to što se i danas, preko tri decenije kasnije, javljaju ljudi koji pokušavaju da me ubede da je to muzika poput ove imala nekog smisla:
A, jebote. O čemu se radi u ovoj zavrzlami?
Ili da se izrazim malo drugačije: nema nikakvih problema u tome što ja zaista ne znam o čemu se ovde radi. Problem je u tome što to ne zna ni Phil Collins. A još veći problem je taj što je on to mrtav ‘ladan prodavao kao nešto vredno pažnje.
A najveći problem od svih je taj što je taj pakleni plan uspeo: pesma “Sussudio“, u kojoj se ne govori ni o čemu suvislom, kao i matični album No Jacket Required (1985), dospeli su na prvo mesto Billboardove top liste u julu 1985, pola godine nakon objavljivanja, nakon što je MTV emitovao ovaj spot oko trista miliona puta.
Što se mene tiče, to sam uspeo da izbegnem zahvaljujući tome što sam tih dana bio u vojsci. Da nisam, otišao bih dobrovoljno, pod uslovom da ne bih uspeo da pronađem pametniji način da se izvučem da to đubre više ne slušam.
Ako perpetuum mobile i nije moguć u fizici zbog zakona o održanju energije, svakako je moguć u metafizici medija. Naknadnim uvidom, svako ko razaznaje socijalnu aritmetiku medija može da prepozna da su to bile godine kada je definitivni sunovrat civilizacije najzad uzeo tolikog maha da je postao samoodrživ. Pali su nekadašnji heroji, pa nije bilo dovoljno da padnu, nego je bio red i da se kompromituju do balčaka.
Phil Collins je drugopozivac grupe Genesis, u koju je došao zajedno sa mlađahnim Stevicom Hackettom. Petorka koja je nastala tim transferom bila je jedna od najznačajnijih u istoriji progresivnog rocka i njeno nasleđe je veličanstveno. Onda je Peter Gabriel otišao i to što je Phil Collins stupio na njegovo mesto jedan je od primera najvećih hrabrosti koje je ta scena ikada videla. Mogu Rutherford i Banks da dižu svoje noseve koliko god žele – činjenica je da je Collins spasao Genesis kao instituciju i da je samo zahvaljujući njemu bend uspeo da dosegne nivo stadionske atrakcije i velikog (velikog, velikog) novca.
Posle je bilo šta je bilo, tu priču smo već ispričali (a ono što nismo, doći će na red kad-tad). Suština koja je danas i ovde važna za nas jeste sledeća: ako imam partizansku spomenicu, mogu da radim šta hoću, zar ne? Nije važno koliko i šta zaista znam, nego su moja prava neograničena tamo gde spustim šapu, a u moju kompetentnost se ne dira.
Eto, to je to. Prvi, drugi, treći… I mnogi drugi albumi Phila Collinsa mimo Genesisa. Bilo je kompromitovanja i tamo, ali u bendu je makar postojao nekakav minuli rad koji ih je provlačio dalje. U solo vodama… Da je bar samo to ostalo. Šta drugo reći, nego mi je gotovo suza krenula (ne mogu da se setim da li je to bilo od tuge ili smeha) kad sam čuo Erica Claptona kako se posipa pepelom što je dozvolio Philu Collinsu da mu bude producent tih jebenih osamdesetih. Ajde-de: priznaćemo da je Clapton tada ostvario najveće tiraže u karijeri, pa i najveću zaradu, što je mršava uteha za nekog ko nije više nikad morao da radi, a da ipak živi lepo, jer to je bilo eksplicitno dno njegove diskografske karijere.
No, o tom jadu ćemo pričati drugi put.
Sada je bitno nešto drugo: ako među malobrojnim čitaocima ovih redova ima ikoga ko razume šta je ova budala htela da kaže ovom pesmom, dobrodošao je da se javi i objasni nam. Obećavam pošten prostor i dužnu pažnju u tom postupku.