Glisando naniže

Jak udarac u rame toliko me je iznenadio da mi zamalo nije ispala torba u koju sam trpao povrće za sutrašnji ručak. Na mah pomislih da sam se našao na pogrešnom mestu dok traje neki obračun na pijaci, a onda je zabrundao već pomalo zaboravljeni glas: “Gde si, rokerčino?”. Seljaci za okolnim tezgama su več počeli da znatiželjno pilje u mene jer podsećam na sve drugo samo ne na rokerčinu, a M. se kezio iz sve snage pokazujući svoje nove zube od par hiljada evra…

Suncetijebemžareno, šta me snađe.

Da ne pomislite pogrešno, M. je sasvim OK tip sa kojim sam proživeo deo mladosti. On je jedan od onih dobroćudnih i duhovitih sa kojima ti nikada nije dosadno u kafani. No, putevi su nam se odavno razišli. Znao sam šta sledi.

– Jesi li navukao neku hroničnu bolest? (Nisam.)
– Kako su ti deca? (Dobro, hvala Bogu.)
– Koliko imaš unučića? (Ni jedno, ne znam šta moja deca još uvek čekaju…)
– Još slušaš muziku iz sedamdesetih? (Ponekad.)

Vidim da pitanjima nema kraja. Kako je on sa gospođom koja pazari na susednoj tezgi i strpljivo ga čeka, sasvim je neprimereno da odemo u kafanu i nastavimo započeti razgovor. Tako pada dogovor da navrati do mene i da pokušam da ga uputim u ono što danas slušam od muzike. Neće ni meni ni njemu biti lako, mislim se…

M. se na vratima pojavio kao pravi čovek i komunista – u jednoj ruci je držao flašu šljivovice u koju se nije moglo sumnjati, a u drugoj kesicu u kojoj su se nazirali diskovi. Dok prinosim čašice i sipam dragocenu tekućinu (koja je bila prvoklasna), on već petlja po plejeru i pušta disk iznenađenja. Kaže: “Poslao mi je sin koji živi u Americi, svideće mi se”… Gledam nimalo impresivan omot na kojem piše Forcefield i muzika počinje da gruva… Hard rock kakav sam mnogo puta čuo i nije mi jasno šta je tu posebno. A onda sam izvadio knjižicu iz CD kutije i pogledao zadnju stranu na kojoj su imena članova grupe: Cozy Powell, Ray Fenwick, Mo Foster, Nick Magnus… Jedino mi je pevač Pete Prescott potpuno nepoznat.

Bio je to dovoljan razlog da načuljim uši… I kako album odmiče, mada je uglavnom sastavljen od obrada dobro poznatih klasika (“Sunshine of Your Love“, “Runaway“, “Whole Lotta Love“, “You Really Got Me“, “White Room“… ), ostajem pomalo zatečen. Ovo odlično zvuči, ipak su muzičari uspeli da ove pesme vešto prearanžiraju tako da se razlikuju od originala. A Mo Foster je, neočekivano, dobio mnogo prostora, pa albumom dominira njegov skakutavi i na momente funkoidni bas.

Oduševljen sam onim što čujem.

Posle nekoliko rakija i mnogo priče nismo više skoncentrisani na slušanje muzike. M. mi ostavlja taj i još tri albuma Forcefielda da ih preslušam bistre glave…

Na albumu Forcefield II: The Talisman (1988) grupi se priključio proslavljeni gitarista Jan Akkerman. Otišao je Mo Foster iz postave, a pesme su uglavnom Fenwickove, koji je i pokrenuo celu priču oko grupe i odradio lavovski deo posla na snimcima. Normalno, ne mogu da se nose sa klasicima sa prvog albuma, a i cela ideja hard rocka koji naginje malo i džeziranju je upitna – boljka mnogih proslavljenih asova u osamdesetima koji ni sami nisu znali šta žanrovski treba da sviraju. U svakom slučaju, blago razočarenje, a jednina zaista velika pesma je balada “I Lose Again“.

Treći album To Oz And Back (1989) sličan je prethodnom. Pomalo izgubljen u muzičkom svemiru, a ne pomažu mu ni pesme Dennyja Lainea i Raya Daviesa, kao ni pevanje Grahama Bonneta. Poslednji Let The Wild Run Free (1991) jedva sam izdržao da saslušam. Svesni osrednjih pesama koje sami stvaraju, ovi prekaljeni muzičari su posegli za proverenim autorima i pesmama, pa obrađuju Hendrixa, Temptations i Bad Company, ali bez žara koji je prisutan na svom prvencu…

Tako da sam se vratio na njega i slušao sam ga već dvadesetak puta.

Možda mi je i vreme da ponovo počnem da puštam kosu.