Пошто се најзад има времена, ајд мало у шетњу. Са фоткалицом у руци, дакако. Јер мада сам све те сокаке, што су у домету, прошао стотинама пута, увек улети нешто ново, западне за око па га ваља ишчачкати.
Ево нама нове сиве коцке у крају. Сад је прилика, још ништа не пише, не знам шта ће ту да продају, видим само да су почели да монтирају рафове на спрату.
И плочник је, наравно, сив, али се згодила комбинација плавог светла са прочеља и наранџастог са улице, те ко зна чије већ рекламе од прекопута. До отварања ће можда и да никне трава у та два правоугаоника, а можда ће да се сете и да направе паркинг до улице, иначе џаба све остало ако им се тамо запати блато.
А пре само две ипо године, то место је, под скоро истим осветљењем, изгледало овако.
Цео крај је, иначе, настао на некадашњим коповима околних циглана, па је ту преко пута била и поприлична бара, затрпана постепено током осамдесетих-деведесетих, а последњи плац на њој је попуњен пре пар година. Суседни крај се зове Клајнова Бара… Овај део је и даље депримован, тј нижи од околине. За ову сиву коцку су насули да терен буде у равни улице, а колико је насуто, види се по кућици која вири иза. Видећемо за десетак година како је насуто. Ако не стекне километражу, добро је.
Иза угла, мој стари сокак, и у десном крају фотке, једна од последње четири куће у којима још нема фискалне касе.
Ово ме штогод подсећа на стару дечију питалицу, “зашто Месец сија ноћу?” – “зато да сви лепо виде да је мрак”. Кад погледам сличне фотке снимљене пре девет година, кад још није било ледовки на све стране, скоро на свакој видим понеки комад мастиљавог неба. Јер аутоматика увек гледа да пусти довољно светла. Сад светла при земљи има много више, па је ово само бленда 4, 1/20 на ИСО 1600, и још сам у обради имао шта да пригушим да не изгледа да је снимано дању. И неба нема, црно, иако гледам на северозапад и тек је 19:00 (18. фебруара). Боју сам одредио према плочнику, који је изгледа малкице зеленкаст, ваљда због цемента, па се опет тако сложило да дрво баца љубичасту сенку на жућкасту фасаду. Не само да је богато количином, него и бојама.
Овде је увек био понеки дућан – прва самоуслуга у крају је била ту негде преко пута; не следећем углу је био неки пекар и нека бакалница, али то је било све. Од седамдесетих, кад је никла новоградња преко пута даљег дела, и осамдесетих кад је попунила и ближа два, то напросто није било доста. Ово насеље се наслања на друга два, тако да је једино с ове стране тако згодан низ старих кућа са већим просторијама спреда, згодним за радње, и улица је постепено попустила под притиском потражње. Могла би да се зове Дућанска.
Доста за данас, није готово.