Овог пута је већ све било испланирано. Знао сам да ће бити магла, знао сам да ћемо увече опет у шетњу, батерија напуњена, а оно што се мора сам ставио у ранац, незгодно је са цегером, хладњикаво је и скочање се прсти. Ранац, приде, греје леђа.
И наштрикала се цела серија. Магла као поручена, густина не може боља. Јер би писано да “ако је магла релативно танка, добија се само нешто на дубини” и “фоткање по гушћој магли захтева да се бар нешто види, колико толико, тамо негде у дубини, да гледалац стекне осећај за простор”. Дакле, застани кад год улети призор, ухвати га и шкљоцни. Шампион вечери је ово.
Раде ми рефлекси као да нисам матор коњ. Све пецајући кад тачно да шкљоцнем а да ми фарови долазећег возила не преплаве кадар, уочим да ме неко обилази здесна, и то прилично брзо. И пустим је (стигао сам само да приметим да је женско) да прекрије фарове и… сад! Могла је бити мало размазанија, могао сам можда да ухватим другачију косину, али не. Добро је овако.
Слично ми се згодило и овде. Хтео сам да ухватим долазеће фарове али да буду заклоњени паркираним возилом, што сам био уочио али нисам реаговао на време. А онда, као за инат, до краја улице ништа се није паркирало са наше стране. Зато се овај бели нашао где треба и кад треба. Овај што је десно измицао из кадра дође као салата.
Иза угла је дућан који се зове “Мрак”, неки ролетнар, и наравно начичкан је рефлекторима… И има мањка простора за паркирање, или предугачак ауто.
Аутобуска станица је сабласно пуста, као да се чека последњи бус у пола три па да се затвара, иако је у ствари 19:10. Један једини минибус чека да пође, само нешто не видим да му прилазе путници. Торањ у позадини је завојито степениште, чиста архитектонска фрцокла на згради која се више не користи. Осим једног ћошета где је некаква кафана.
Још пола километра и неколико солидних снимака касније, дућан у старом крају. У тој је кући био дућан откад знам за себе, осим седамдесетих и осамдесетих, кад је простор коришћен за становање, а онда опет дућан за дућаном. Ту су сад некакви семенкари, травари, шта ли, радња је пуна ко око… а у ова времена се чека напољу.
И на крају, ко каже да нема посла. Ево Кинези траже раднице…
