Peter Meaden bi bio samo jedan od mnogobrojnih likova koji su se muvali po Londonu da mu nije pošlo za rukom da kao tinejdžer postane faca među Modovima u prvoj polovini šezdesetih. Danas bi za njega rekli da je bio influenser. Nama je interesantan kao čovek koji je progurao grupu The Who kao njen prvi menadžer i omogućio im da naprave i izdaju prve snimke. Iz nekih razloga njihova saradnja je prekinuta, a o poslovima grupe počeo je da brine dvojac Kit Lambert/Chris Stamp, filmaši koji su bili u potrazi za neafirmisanom grupom o kojoj bi, eventualno, nešto snimili.
Znamo kako su se stvari dalje odvijale: pesma “My Generation” 1965. godine brzo je postala himna britanske mladeži a, bogme, i danas se rado sluša.
No uprkos uspešnim singlicama i debitantskom albumu, para u to vreme nikada nije bilo dovoljno.
Pre no što je grupa počela da snima svoj drugi album A Quick One (1966), Chris Stamp je uspeo da se izbori da svaki član grupe dobije avans od diskografske kuće u iznosu od £500. Danas ta suma ne izgleda mnogo, ali u to vreme za te novce si mogao da kupiš dobar auto (što je Roger Daltrey i učinio častivši se sportskim Volvoom). No, postojao je i jedan uslov/obaveza – svaki od članova je morao da za snimanje priloži sopstvene pesme.
Očekivano, album sadrži neke bizarne pesme. Keith Moon, shodno svojoj naravi, dobro se zevzečio u humorističnoj “Cobwebs and Strange’‘, Daltrey je imao na umu Buddyja Hollyja pišući ‘‘See My Way”; ali, on nije Holly, pa se pesma može momentalno zaboraviti. A John Entwistle je nalazio inspiraciju pišući o viskiju i paucima (‘‘Boris the Spider’‘ je postala jedna od omiljenih pesama publike i izvodili su je dugo na koncertima).
Kada su pridodali i Townshendove pesme, sakupili su na gomilu jedva nešto preko 20 minuta materijala.
Kit Lambert je pritisnuo glavnog autora u grupi da napiše neku dužu pesmu kako bi se prostor popunio. Townshend je tada po prvi put počeo da razmišlja malo šire od dotadašnjih uobičajenih kalupa. Bacio se na posao i vratio se sa nečim što bismo mogli nazvati mini operom.
“A Quick One, While He’s Away” zatvara originalnu verziju albuma i najbolja je muzička ponuda na njemu. U vreme dominacije pesama od dva i po minuta, predstavljala je anomaliju, jer traje skoro deset minuta. Čak ni The Beatles nisu snimali nešto tako dugačko. Pesma se sastoji iz šest delova, poput nekakve svite, a priča je pomalo bizarna i puna začkoljica, kao i sve ostale koje dolaze iz Townshendovog pera.
Govori o devojci/ženi čiji partner je nestao. Nejasano je da li ju je napustio ili nije, pa je posle godinu dana patnje prijatelji upoznaju sa drugim muškarcem. “Ivor the Engine Driver” je, kao i svi šoferi iz mitova, vešt sa ženama i malo mu treba da je osvoji i odvuče u krevet. No, ubrzo se odnekud vraća onaj prvobitni macan, ženu obuzima krivica, priznaje mu svoje neverstvo, on joj na kraju oprašta… I živeli su srećno do kraja života.
Uvek me je zanimalo zašto The Who pevaju na kraju pesme “cello, cello, cello, cello” i kakve to veze ima sa ostatkom priče. Prema Johnu Entwistleu, grupa je htela u aranžman da ubaci i deonice odsvirane na violončelu. Kit Lambert je bioprotiv toga i sve se završilo malom osvetom grupe.
Duge forme će uskoro postati Townshendowa opsesija, a te svoje kompleksne ideje on će uobličiti u rock operi Tommy (1969) i na albumu Quadrophenia (1973).
Na današnji klip sam sasvim slučajno nabasao i bez njega sigurno ne bi ni bilo ove priče. Nikada nisam ni pomislio da je grupa ovu pesmu, zbog svoje strukture, izvodila uživo. I dobro je da sam se prevario. Ovo je samo još jedna potvrda činjenice da su The Who zaista velika grupa i da itekako zaslužuju svoje mesto u svim muzičkim enciklopedijama.