Napokon sam se susreo sa gospođicom Kristinom

Izgubljeni dragulji se obično pojavljuju onda kada ih najmanje očekuješ. Tako je bilo i ovoga puta.

Društvene mreže mogu lako da vas navuku da izgubite mnogo vremena bez nekog valjanog razloga. No, imaju i jednu dobru stranu: na njima možete da upoznate ljude koje nikada ne biste sreli i da sa njima podelite neka zajednička interesovanja. Moj najnoviji prijatelj Mile iz Skoplja mi je, posle nekoliko razmenjenih poruka, stidljivo ponudio da me ubaci u njegovu sopstvenu grupu na Facebooku koja nije javna, jer je pomislio da delim interesovanja sa tamošnjom ekipom. Tako sam uleteo u društvo iz čitavog sveta koje voli da sluša sve žive varijante folk muzike i da otkrijem mnogo meni nepoznatih izvođača o kojima se i ne piše u medijima.

Ima samo jedan problem. Kako u grupi ima više od 300 članova i veoma je frekventna sa objavama, često danima ne stignem da bacim uvce na bogatu, zanimljivu i raznovrsnu ponudu koja je servirana na izvol’te.

Prošle nedelje je neko počeo da postuje, jednu za drugom, pesme Chris Harwood. Učinilo mi se da je vrlo zanimljiva za slušanje i počeo sam da se raspitujem kako da dođem do albuma. Ispostavilo se da on spada u kategoriju “hard to find”, da originalni vinil postiže astronomsku cenu (350-450$) i da mi tetka iz Kalinjingrada slabo može pomoći. No, kako je relativno lako izvući audio zapis iz klipa na Cevki, uz malo strpljenja mogao sam da uživam u albumu prateći kako se stvari razvijaju od početka do kraja. Utešno, jer Chris Harwood kao da je u zemlju propala posle snimanja i o njoj se ne mogu pronaći nikakve informacije na internetu.

Morala je da radi forenzika i da se sklapaju kockice iz par oskudnih izvora.

Producenti Mark Plummer i Miki Dallon su početkom sedamdesetih pokrenuli malu etiketu Birth. Za Plummera nikada do sada nisam čuo, ali Dallon je u to vreme već bio veteran, i kao muzičar (svira klavijature i komponuje) i kao mali nezavisni izdavač tokom šezdesetih. Nije postigao neki naročit uspeh na tom polju, ali poznanstava u muzičkoj industriji mu svakako nije nedostajalo.

Stoga je za snimanje prvog i jedinog albuma Chris Harwood Nice to Meet Miss Christine (1970) angažovao zaista vrhunsku ekipu mladih muzičara u ranim dvadesetim godinama koji su proteklih decenija imali zapažene karijere: Peter Banks (originalni gitarista grupe Yes), Dave Lambert (Strawbs), Tommy Eyre (jedan od najcenjenijih britanskih studijskih klavijaturista), Ian McDonald (King Crimson). Za bubnjevima je Pete York (Spencer Davis Group), a kao drugi bubnjar potpisan je J. Kay Boots, što je bio jedan od pseudonima poznatog rock novinara i pisca Chrisa Welcha (Melody Maker).

Album otvara Lambertova jaka antirasistička pesma “Mama“, koja je lako mogla da postane hit, samo da je imala bolju promociju. No, ništa se nije desilo i album je nestao sa radara slušalaca. Oni su ostali uskraćeni za ostatak pesama, koje teško možemo da povežemo sa folkom, jer prateća ekipa je potpuno preuzela kontrolu nad albumom. Stvari su krenule da se odvijaju nepredviđenim tokom.

Već na drugoj pesmi “Crying to Be Heard“, koju je napisao Dave Mason, ekipa se već razigrala i više podseća na grupu Traffic sa ženskim vokalom umesto Stevie Winwooda nego na folk. Čuvena pesma “Wooden Ships” (Crosby, Stills, Nash) koja sledi posle toga u jakom psihodeličnom aranžmanu, stavlja do znanja da je prateća ekipa ukrala šou pevačici. I tako se album odvija do kraja, ne ostavljajući mesta samoj pevačici da zablista.

Chris Harwood se najslabija pokazala u par čistokrvnih rock numera: očigledno, takva vrsta pevanja uopšte joj uopšte nije ležala. Inače, CD reizdanje albuma iz 2006 sadrži i tri bonus pesme. Ova poslednja koju sam priložio, “When I Came Home“, jasno pokazuje na kakav repertoar je trebalo da se oslanja.

Pevanje Harwoodove ću lako da zaboravim, ali ne i prateću svirku koja i posle 50 godina od snimanja zvuči sveže i poletno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image