U vreme ispijanja jutarnje kafice obično čitam pristiglu elektronsku poštu. Ovde okupljeni znaju vrlo često da razviju žučnu diskusiju u toku noći, prijatelji sa svih strana sveta me, zbog vremenske razlike, na ovaj način obaveste o nečemu interesantnom što su propustili kroz svoje uši, dobar broj reklama i poziva na kupovinu se podrazumeva… Tako da mi raščišćavanje te jutarnje gužve traje taman toliko dok se ne dokusuri Nesica. Postalo je uobičajena rutina.
Sve dok me u poštanskom sandučetu nije sačekalo nešto neočekivano.
Ne, nije neka nepristojna ponuda. 
Onomad u njemu ugledam poznato ime – Krešimir Mišak. U prvi mah pomislim da je neka greška, odakle on zna da povremeno gledam njegovu već kultnu emisiju “Na rubu znanosti” koja je izazvala brojne polemike u komšijkoj javnosti i svašta još mi pada na pamet… Znatiželjan kakav jesam, otvorim mejl, a u njemu piše:
Prije tjedan dana grupa Hakuna Matata objavila je svoj peti album „Žumberačka brda“ za Croatia Records. Po načelu “pomozi sebi jer tko će ti drugi”, šaljem link na koji je izdavač za novinare stavio cijeli album i omot, ako se učini prikladnim za recenziju.
Da budem iskren, znao sam da Mišak svira u pomenutoj grupi. Povremeno čitam njegove tekstove na blogovima jer je konzistentan u izlaganju i bavi se nekim temama koje su mi interesantne, ali mi nikada do sada nije palo na pamet da kliknem na ono dugme za puštanje klipa kako bih čuo kako zvuči njegova grupa. Ovo sam mu i priznao, a on mi je ljubazno poslao svih pet albuma grupe, da nadoknadim propušteno. 
U međuvremenu, gadno sam povredio šaku desne ruke pa mi je svako kuckanje po tastaturi predstavljalo veliki napor. Oporavak je potrajao duže no što sam očekivao, jer su lokalni lekari još uvek uglavnom zauzeti tekućom pandemijom, a kako je kliktanje mišem postalo vrlo neprijatno, bacio sam se na preslušavanje albuma. I to je bio svojevrstan napor, jer Hakuna Matata ima običaj da vam na svako izdanje spakuje po 14 pesama. Znači, pošteno dobijete oko sat njihove muzike bez obzira na to da li je plaćate kunama, dinarima ili nekom drugom valutom.
Kakav mi je generalni utisak? Veoma pozitivan. Hakuna Matata je svirački kompetentna muzička ekipa kojom ćete biti veoma zadovoljni ako se sa njima nađete u nekom od klubova sa velikom čašom piva u ruci. Muzički, oni su amalgam svega živoga što može da vam padne na pamet. Prošetaće vas, a da to i ne osetite, kroz veliki broj žanrova koje dosledno interpretiraju. U tom smislu ne nude ništa novo što se ranije nije čulo. No, njihovi zahvati u pesmama su često neočekivani i potrebno je malo vremena da se na njih naviknete. Mlađima se baš zbog toga neće dopasti jer oni, rođeni u ovom milenijumu nemaju nikakvu konekciju sa “jugoslavenskim novim valom”, ska muzikom i sličnim koještarijama, ali… Đavo se krije, kao i obično, u detaljima. 
Mišak je obrazovan čovek sa jasnim stavovima i darom za opažanje naizgled beznačajnih sitnica koje zna da pretoči u zanimljive tekstove pesama. Naravno, u njima će se naći, naročito na prva tri albuma, i neke od tema koje obrađuje u svojim knjigama i televizijskim emisijama, ali ne očekujte da će vam iz neke od njih izroniti neki NLO ili nešto slično. U centru njegovih interesovanja je, uglavnom, “običan” život koji nosi probleme koje dotiču svakoga od nas. Bilo da se živi u Srbiji, Hrvatskoj ili negde drugde… I sve to kroz veliku dozu humora i cinizma, što je, itekako, veoma zabavno za slušanje i, uzgred, tera na razmišljanje.
Sa pretposlednjim albumom Snovi i oružje (2017) grupa Hakuna Matata je ušla u muzički mirnije vode kojima dominira nekakva osobena laid-back atmosfera. Novi album Žumberačka brda (2021) se naslanja na tu matricu. Barem polovina pesama može, kao i na prethodnim albumima, komotno da se plasira u vidu singlova koji će se vrteti na radiju.
Od samog početka sve teče prilično glatko: pesma “Ne vjerujem u vrijeme” otvara album i kao da je sišla sa nekog od ranih albuma Dire Straitsa, uz zrnce ska fraziranja. Poruka je jasna (“Dani tek prolaze kroz mene/jer ja, ne verujem u vrijeme“) – ovaj naš današnji život je, na neki način, apsurdan jer skoro da i ne primećujemo kako neumitno prolazi. Na nju se nastavlja “Downtown boogie” koji zvuči kao da ga svira Brian Setzer ili neka slična ekipa, ali je tema pesme vrlo aktuelna – prošlogodišnji zemljotres koji je pogodio Zagreb. Mišak polemiše sa svojim kritičarima u funkoidnoj “Stvar gledišta” (“Sve je to samo stvar gledišta, ne možemo van iz svojih kaveza/ Sve je to samo stvar gledišta, riječi nam služe mjesto kamenja“), a komentar “levih skretanja” u aktuelnoj svetskoj politici sažeo je u jednom od meni dražih brojeva “Tko će radit djecu”.
Slagali se sa Mišekovim životnim i političkim stavovima ili ne, Žumberačka brda je veoma zanimljiv album koji vredi poslušati. Iako on i ekipa nisu opterećeni popularnošću i uspehom po svaku cenu, ovo je iskorak ka komercijalnijem zvuku i temama koje nisu (pre)teške za slušaoce.
Što se mene tiče, jedva čekam da se Hakuna Matata pojavi negde u mom komšiluku. Tu svirku ne želim da propustim. 