Sredinom sedamdesetih završila se zlatna era progresive. Pink Floyd, Jethro Tull, Genesis, Yes i Emerson, Lake and Palmer su već snimili svoje krucijalne albume. Možda ponajbolja postava King Crimsona je prestala sa radom. Ove grupe su još uvek išle na rasprodate turneje, snimale i objavljivale nove albume, ali je punk već bio zakucao na vrata. Činilo se da je progresiva najednom ostala bez goriva i zauvek se izduvala.
No, jedna od britanskih grupa koju su novinari često nepravedno potcenjivali i zapostavljali 1976. godine je izdala album sa pesmama koje i danas predstavljau okosnicu njihovih koncerata.
Njeno ime je Camel.
U toj magičnoj eri progresive u prvoj polovini sedamdesetih, lako su se upisali u moje miljenike. Za razliku od pomenutih giganata, oni nisu bili skloni da svoju muziku što više zakomplikuju kako bi pokazali nesumnjivo sviračko umeće. Sve vreme su bili fokusirani na lepršavost i prijemčivost, bez želje da je učine bombastom i melodramatičnom. Ključna stvar u njihovim pesmama je melodičnost i lakoća slušanja, tako da i u trenucima u kojima su upuštali u duže improvizacije, slušaocu nikada nije bilo dosadno.
No, imali su i slabost koja u muzičkom biznisu može puno da košta – nisu imali “rođenog” pevača i frontmena sa kojim bi se publika identifikovala. Iako su članovi grupe sasvim korektno odrađivali vokalne deonice, ni jedan od njih nije bio ni blizu Petera Gabriela, Iana Andersona ili Grega Lakea. Drugi problem su im bili tekstovi pesama. Grupa se trudila da ima i pesme sa pevanjem, jer instrumentali, ma kako bili dobri, ne prodaju ploče, i generalno ih treba zaboraviti. To važi za njihov celokupan opus.
Sećam se da sam očekivao da će se stvari malo popraviti kada je u pitanju bila instrumentalna muzika jer se, pravo niotkuda, pojavio album Mikea Oldfielda Tubular Bells. Taj album se prodavao u fantastičnim tiražima širom sveta. No, taj prvenac kuće Virgin je ostao incident: ostali izdavači su ostali duboko ukopani u svom rovu. Naročito američki, a to je najveće muzičko tržište, koji nisu odobravali takve eksperimente i neprestano su vršili pritisak na grupu da snima kratke radiofonične pesme sa tekstovima. Andy Latimer, brilijantni gitarista i duša Camela, je to ovako opisao:
Bilo je ogromnog pritiska od strane izdavača. Na albumu Moonmadness uspeli smo da snimimo četiri pesme sa pevanjem, ali one nisu bile od onih koje se neprekidno vrte na talasima radio stanica i postaju hitovi.
Kako god da je bilo, izgleda da ni sami muzičari nisu imali najjasniju ideju o tome šta će da ih vodi kroz stvaranje ovog albuma. Peter Bardens (klavijature) i Latimer su, po običaju, otišli na selo u potragu za inspiracijom. Tu su smislili naslov i došli na ideju da snime pesme koje će, svaka na svoj način, kroz muziku da uhvate karakter članova grupe. “Chord Change” se odnosi na Bardensa i muzikom opisuje njegov karakter. Kako Latimer kaže: “Pete je sklon brzom menjanju raspoloženja i voli da se zafrkava. Najsmešnije je što smo ovu pesmu napisali zajedno.” Latimerov muzički portret je pesma “Airborn“, pesma Andyja Warda je “Lunar Sea“, a Douga Fergusona opisuje “Another Night“.
Album je izašao u februaru 1976. godine i dospeo je do 15. mesta britanske liste. Može se smatrati njihovim maturskim radom na kome su muzičari, autorski i izvođački, pokazali punu zrelost. Grupa je imala uspešnu promotivnu turneju tokom koje su se pojačali Melom Collinsom (King Crimson). Oni koji su imali sreće da ih u to doba gledaju svedoče da su svirali mnogo slobodnije i naginjali više improvizacijama. Problem sa pevačem rešili su dovodeći novog člana, basistu Richarda Sinclaira, prekaljenog u grupama Caravan i Hatfield and The North, U ovoj novoj, svirački fantastičnoj postavi, snimiće i jedan od svojih najboljih albuma Rain Dances (1977).
O tom delu ćemo nekom drugom prilikom.