Šta su mi došapnuli

Negde postoji mesto čiji mir ne biva pomućen ni nemirom onih koji ga tamo odnesu.

Hilandar, Sveta Gora, maj 2007.

Ne možeš ostati ravnodušan na efemernost sopstvenog postojanja kada vidiš ovako nešto.

Nekome se desi, nekome ne… Meni se, eto, desio čas kada je valjalo da se suočim sa metafizičkim aspektom postojanja. Imao sam tu ludu sreću da sam kroz tu fazu sazrevanja prošao tiho i mimo novokomponovanog folklora, a naročito – daleko od onih ljudi čijom krivicom je jedan značajan aspekt grupnog identiteta mog naroda sveden na prdačinu.

Mesto na kojem sam najzad uspeo da zavirim s druge strane ogledala uopšte nema interes za vektore u kojima se svi mi svakodnevno krećemo, delujemo i pametujemo. Naročito vektoru vremena pridaje sasvim drugo značenje, takvo da ga nije lako izdržati jednom kad ga shvatite. Ne mogu reći da sam tamo naučio mnogo, ali ono što jesam naučio, postalo je načelo koje sam uspeo da artikulišem daleko preko granice sarkazma. Onaj deo mog nauka koji sam spreman da izgovorim pred svakim glasi: nikad nemoj da držiš fiziku i metafiziku u istoj torbi, u istom pasusu i u istoj kafani.

Dobar je to nauk. Vredelo je poći tamo.

Fraza ili ne: Hilandar je mesto na kojem čak i tišina drugačije zvuči. Kada ste tamo gost na tri dana, kao što sam ja u dva navrata bio, ne pada vam na pamet da se ponašate tako da ikako privlačite pažnju, jer odmah ćete razumeti da ste vi tamo zapravo uljez. Zato vam neće pasti na pamet ni da zloupotrebljavate činjenicu da vi tamo zapravo ništa ne morate, osim onog što predstavlja opšti kanon učtivog ponašanja. U kosturnicu manastira prvi put sam bio odveden, a drugi put su me noge odnele same. Na policama se nalaze lobanje monaha, a ostale kosti se nalaze u zajedničkom šahtu kojih je u tom podrumu nekoliko. Tri do pet godina nakon ukopa u neveliko groblje, kosti se iskopavaju, ponovo osveštaju i operu u vinu, a potom unesu u kosturnicu, gde će stajati dok ih vreme ne pretvori u prah. Ovaj pomalo čudni običaj je povezan sa starom legendom o svetiteljima, čije mošti se zatiču cele nakon iskopa iz groba. U manastirima Svete Gore postoji verovanje da će se tako opet pronaći svetitelj.

O metafizičkom doživljaju koji sa tog mesta nosim svakako nema potrebe da raspredamo na ovom mestu. Umesto toga, prepričaću vam jedan video zapis koji je američka verzija one naše “Kefalice”. Pitanje za grupu predškolaca je glasilo: čega se plašiš? Davaoci odgovora su bili stari šest godina.

Mala Šeron: Plašim se mračne šume.

Mali Mark: Plašim se grizlija.

Mala Gabrijela: Plašim se ajkula.

Mali Viktor: Plašim se neumitnosti protoka vremena koji nas vodi ka mraku neizbežnog nestanka na kraju života.

Mala Tamara: Plašim se Viktora.

(005)