Svet je čudno mesto, a nikad ne znaš šta donosi sutra. Ljudi dolaze u naše živote i odlaze iz njih, ponekad neprimetno, ponekad uz pompu. Kad ti neko postane drag, makar i da ga ne poznaješ lično, a jasno je da je on retka zverka, teško je kad čuješ da ga više nema. David Longdon je bio čovek sa čijim muzičkim delom sam se zbližio tokom nekoliko poslednjih godina. Otišao je iznenada, kad mu vreme nije, u naponu životne i stvaralačke snage, ostavljajući za sobom muziku koju je lako voleti.
Sasvim je moguće da većini vas to ime ne znači ništa. Štaviše, dok se ovo nije desilo, osim Zoće Peacocka, među mojim ličnim drugarima niko ne bi znao ko je to. Eventualno bi tek poneko reagovao na pojam Big Big Train, što je naziv matične grupe u kojoj je Longdon radio.
Pokušaću da sredim misli. Najzad, prošlo je već skoro tri nedelje.
Dakle, bila je subota, 20. novembar 2021. Te večeri sam se vratio kući zadovoljan, pun utisaka sa druge večeri lokalnog jazz i blues festivala i mladog vina koje sam probao kod prijatelja kod kojeg sam svratio u povratku kući. Odmah se zavalih pred računar sa namerom da sa drugarima na fejZbuku podelim prve utiske sa odličnih svirki i možda preberem i objavim koju fotku, da umirim nestrpljive.
I zatekne me vest koja je bila objavljena kad sam već otišao od kuće.
U vrlo škrtoj vesti na jednom portalu na kojem pratim dešavanja u svetu popularne muzike, navedeno je da je David Longdon, frontmen grupe Big Big Train, preminuo u bolnici u Notingemu u subotu, 20. novembra nakon što je prethodnog dana, u jutarnjim satima, doživeo nezgodu. Nije bilo nikakvih drugih detalja, osim šture informacije da je imao 56 godina.
Samo tako: tras, kao da mi je neko zavalio top spin forhend šamarčinu. Još smo i vršnjaci bili, jebote. Njegovu muziku sam smatrao – pardon, smatram je još uvek – bez dileme nečim najboljim što je britanski prog rock ostvario u poslednjih dvanaest godina.
I sad ga više nema.
Kada sam prvi put na Suštini pasijansa pisao o grupi Big Big Train, a bilo je to nakon što je Zoća već ovde već lansirao dve njihove pesme (ovde i ovde), napisao sam ovo: Veoma mi je po volji što su progresivne forme muzike preživele, i to naročito na najboljem mogućem mestu za to: u Engleskoj. I baš kao što sam do pre nekoliko godina kao dokaz te teze izvlačio Mostly Autumn ili Porcupine Tree, u poslednje vreme sam uvek isticao Big Big Train, bez ikakvog oklevanja.
Za grupu sam saznao relativno kasno, bilo je to nešto posle izlaska albuma English Electric Part Two (2013). Mislim da sam ih prvi put čuo na svom omiljenom kanalu Radio Paradise (koji je i dalje jedini internet radio koji slušam). Brže-bolje sam krenuo u potragu za muzikom i informacijama, a iz razgovora sa Zoćom sam saznao da ih je on, inače uvek agilniji od mene da pročačka razne izvore, već otkrio i uživao u njihovoj muzici.
Kasno otkrivanje sjajnog benda ide meni na dušu, jer verovatno već dobro znate koliko ja volim prog rock na Ostrvu. Naročito me privlače oni stvaraoci koji potenciraju pametne ideje ispred testosterona i koji svoju muziku pakuju tako da uvek novim slušanjem mogu da čujem nešto što mi je prošli put promaklo – a u ovom slučaju, toga ima na svu volju. Grupa je prvi album objavila još 1994. godine, a na početku nisam odmah znao da je taj njihov harizmatični pevač i flautista (i aktivni autor i koautor, saznadoh kasnije) došao u bend mnogo kasnije, nego sam ja nesmotreno uzeo stvari zdravo za gotovo. Elem, nekako je ispalo da mi je tetka iz Kalinjingrada osim pomenutog albuma poslala i njegov prvi deo, objavljen godinu dana ranije, te odlični album The Underfall Yard (2009), koji je zapravo osmi album grupe, ali prvi na kojem Longdon peva.
Informacije radi, beše to kada su grupu napustili prethodni pevač Sean Filkins i bubnjar Steve Hughes. David Longdon je bio idealna prilika: osim što je izvrstan pevač koji se profilom savršeno uklapa u grupu, bio je i multiinstrumentalist: osim flaute, koju je često držao u ruci i svirao kad nije pevao, vladao je gitarom, bendžom, klavijaturama, vibrafonom, harmonikom, tereminom, raznim perkusijama, a nisu mu bili strani ni razni tradicionalni žičani instrumenti, kao što su razna cimbala i harfe u svim oblicima. U grupu je u isto vreme došao i Nick D’Virgilio, takođe legenda svog zanata, Amerikanac koji je ranije svirao u prog rock grupi Spock’s Beard, a koji osim bubnjeva takođe raspolaže znanjem da svira sve čega se dohvati.
Šlag na tortu te kadrovske popune benda beše to što su obojica pridošlica takođe pečeni autori i aranžeri, što je podiglo inače već znatan autorski kapacitet grupe na novu visinu. Vreme će pokazati da se ekipa uklopila savršeno, a rezultati… Jedan od rezultata čujete. A ako ste ga već čuli, hajde da pustimo još nešto što smo već slušali, ali ovde u verziji sa otvorene scene, jer intenzivno živo nastupanje je važan aspekt ovog svirački fenomenalnog benda:
Dakako, vremenom sam bio vredan i istražio ceo opus grupe. Gde god da sam zahvatio, nailazio sam na prijatna iznenađenja. Da me ne razumete pogrešno, jer očigledno sam subjektivan: daleko je to bilo od neke revolucionarne muzike. Prosto, bio sam zatečen što se još uvek, u ozbiljnoj produkciji i u svakom pogledu virtuoznom pristupu, stvara takva muzika, neopterećena trivijalnim imperativima muzičke industrije, nego pogonjena izrazitim autorskim pečatom i izvođačkom veštinom za čije maksimalno prihvatanje slušalac mora malo više da se potrudi. No, to je trud koji se isplati.
Moje poštovanje prema Longdonu je znatno poraslo kada sam čuo i video rezultat spoljnog projekta koji je poslužio kao sadržaj za skretanje pažnje na fondaciju za borbu protiv Parkinsonove bolesti. Naime, ekipa koju je predvodio Rob Reed (iz velške neo-prog grupe Magenta) 2015. godine je pripremila novu verziju čuvenog instrumentala “Spectral Mornings” Stevea Hacketta za koju je upravo Longdon napisao tematski tekst, a koji je potom i otpevao u saradnji sa ništa manje fenomenalnom Christinom Booth (takođe iz grupe Magenta). I ne samo to, nego je Longdonova ideja bila da kao solistu pozovu nikog drugog nego Stevea Hacketta, autora originala… Tu pesmu smo već slušali ovde, pa skoknite i poslušajte je ponovo.
Vremenom je moj pijetet prema grupi Big Big Train, bez obzira na činjenicu da je to skupina odličnih i jednako vrednih muzičara, postao otelotvoren u imenu i pojavi ovog originalnog čoveka čiju harizmu je nemoguće ignorisati jednom kad vam upadne u kadar. Upravo je ta markantna faca, čovek koji je izrazito dobar i ekspresivan pevač, koji svako malo širi ruke kao da mu nije dovoljno da pruži samo glas, već bi da pokloni i srce, bio važan razlog zašto sam sa interesovanjem i lakoćom istražio kasniji deo opusa grupe. Za mene je to značilo da ima nade za muzičke pravce koje volim. Jer, znate kako je: kada skoro pola stoleća aktivno slušate muziku, prohtevi vam postaju veliki i pentatonska skala više ne može da vas zadovolji…
Moja definitivna zaljubljenost u muziku Big Big Train je bila proglašena kada sam, prvi put otkad znam grupu, dočekao i preslušao novi album. Beše to upravo album Folklore (2016). Zaista se ne sećam kada se pre tog albuma desilo da sam neki album slušao u krug tri dana bez prekida: kolik osam bio zatečen, toliko sam bio i opčinjen. I nemam šta višeda vam pričam, nego ovo: odlična naslovna pesma koju sam podelio sa vama danas kao drugu, po mom ubeđenju, uopšte nije najbolji naslov na albumu. No, poslušajte taj album, pa slobodno porecite ako želite.
Pesma koju ste danas slušali kao prvu matično je objavljena na albumu Grand Tour (2019), dok je ova izvedba zapravo sa živog albuma Empire (2020). Autor sedmodelnog epa “Voyager” je Greg Spawton, inače rodonačelnik grupe i njen najplodniji autor.
Poslednji album grupe Big Big Train koji je za Longdonovog života objavljen beše Common Ground, objavljen krajem jula 2021. Grupa je bila vredna, pa je već snimila, a do sada već izmiksovala album Welcome to the Planet, koji se očekuje krajem januara 2022. A u času smrti, David Longdon je intenzivno radio u studiju: pripremao je svoj drugi samostalni album, za koji se još ne zna u kojoj fazi je bio. Ali da ne bude nejasnoća: osim devet albuma sa Big Big Train i jednog samostalnog, David Longdon je koautor i koizvođač još barem petnaestak albuma i više ne znam koliko raznih EP izdanja sa mnogim uva’ženim muzičarima. Nisam bio u prilici da čujem bilo šta od toga, ali neće mi biti teško da potražim i već unapred znam da mi neće teško pasti da sve to čujem.
Ne znam ni kakve to igre igra sudbina, ali nestanak ovakvih umetnika zaista doživljavam kao strašan gubitak. Ta vest o smrti mi je pala neočekivano teško, kao da je otišao neko meni blizak. Ne umem to da objasnim u racionalnoj ravni, a metafizikom se ovde nećemo baviti.
Izvesno, sudbina grupe Big Big Train je da ispuni svoje ugovorne obaveze koje su uspostavljene poodavno – danas nije neobično da se ulaznice za koncerte prodaju i po 18 meseci unapred. Najzad, grupa je postojala više od 15 godina pre nego što joj se Longdon pridružio, a u njoj skoro svi imaju autorskog dara, pa nastavak delovanja ne bi trebalo da bude neko čudo, mada u ovom času formalnu postavu čine samo tri osobe. No, snaći će se oni: Big Big Train nije samo bend, već i koncept oko kojeg je uspostavljen čitav ekosistem u kojem obitava iskusna družina. Međutim, bez ikakve sentimentalnosti, gorčina ipak ostaje. Ovaj gubitak čini da sve nadalje bude uporedivo sa vrhuncem kreativnog kapaciteta koji je grupa sa Davidom Longdonom dostigla.
A progresivna muzička scena Engleske još skoro neće izroditi takvu facu.