Зар је могуће да има већ десет година? Ал’ ето, има.
Били смо код Шефа у посети, и имао сам возача. Нешто се нисам нашкљоцао успут, тј. јесам у одласку, ал’ у повратку нешто мало… а од овог јединог успелог пара снимака је чак испао и један аутокрп, но на левом снимку баш и нема шта да се види, опит је успео само технички. Зато само десни снимак, боље се види капија.
Ово је призор који угледате кад долазите из Кикинде и најзад морате да скренете. Лево за Београд, десно за Нови Сад. Тојест, може и право, ако ћете у двориште. Ове сам се куће нагледао, оних година између „ћале дао кола за вече, одвезао девојку и враћам се кући“ и „нема више да се пратимо, венчани смо“. Јер, јој, семафор.
Тај је семафор био неки рани покушај да се саобраћај регулише интелигентно. Памет му је била под асфалтом. Пошто је са кикиндске стране много мањи саобраћај него са друге две, решили су да та страна добије зелено само ако има неког. А откуд семафор зна да има неког? Па, уградили су некакав магнетни сензор под асфалт, на отприлике три метра иза црте. И онда се деси да на то место не стане нико, јер је семафор релативно високо, па онај први стане мало даље да боље види. Онда изађем из кола, куцнем му на прозор и кажем му да се помери два метра напред да активира сензор, јер чекамо већ десет минута.
Бољи је био случај кад је ту стао неко са бициклом, а о рамену носио ашов. Бицикл нема толико метала, и не активира га. Стојим иза њега и чекам, да видим шта ће да се деси. Након три-четири промашена циклуса, човек спусти ашов, ашов активира сензор, зелено се укључи за две секунде, и овај псује богоради – шта ме овај зајебава, док нисам спустио ашов никако да ми да зелено, сад се сетио.
Разлог за овај снимак је двојак. Прво технички, хтео сам да видим колико може добро да испадне ноћни снимак из кола, хоће ли сметати одсјај у предњем стаклу. Тада сам имао тек десетак дана искуства са обрадом сировог формата, па сам пробавао свашта. Други разлог је правописни. Да сам могао да ухватим фирмописца, натерао бих га да двадесет пута заредом чујем како јасно изговара бурекџиница. Ако чујем гџ, испочетка. Бурегџиница, иначе, одавно није ту, већ годинама је у приземљу водоторња.
Е сад и сама капија. У кући спреда је било свачег, ту се ваљда и становало некад, а у подруму је био неки магацин. Последње чега се сећам је да је доле била некаква коцкарница, ајд кладионица или некакав ноћни клуб, и да су сви подрумски прозори били затарабљени, јер није баш пријатно да вам стално кроз прозор сијају фарови. Капија је више служила згради у дворишту, то је био теретни улаз, јер тамо је била шпиритана (која се накратко спомиње овде, и то у виду обећања да ће и те фотке једном доћи на ред, које понављам и сад). То је стара индустрија, практично радионица у три-четири веће просторије, слично сирћетани, која је исто тако била споредан погон у саставу Комбината, ни километар одавде.
Нико нема појма како је то изгледало док је радило, јер и док је радило није имало неки већи промет људи, ту су само долазили камиони, а од трговаца (тада званих комерцијалисти) је слабо ко улазио у погон – то је алкохол, ту су се правила и (гарантовано!) вештачка пића – имали су разне тзв. есенције, дакле суштине (да се зна), па само смуте толико алкохола, толико воде, бочицу тога и ето рума, вискија, ликера. А за дегустацију се седне са директором, шта има да се улази у погон.
Можда би се у граду данас дало скупити десетак људи који су то видели изнутра. Зграда је рушевна и склона паду, стара је бар 150 година, ником не треба. А нико ни не улази, јер… како рече оно, „зашто ова књига има тако много страна?“ – „ех, дуга је то прича“.
Друга, можда још дужа, би била на тему „а што је капиџик отворен у пола десет увече“.