Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.
Ne znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.
Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.
No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.
Johnny Cash je bio čovek koji se mnogo i često poigravao sopstvenom sudbinom, na sve načine. I tako je bilo doslovno od početka: probio se pesmom koja je ostala za sva vremena i koju on sam nikad nije uspeo da prevaziđe nekom drugom pesmom.
When I was just a baby my mama told me. Son,
Always be a good boy, don’t ever play with guns.
But I shot a man in Reno just to watch him die
When I hear that whistle blowing, I hang my head and cry.
Muka je u tome što je Džoni bio sklon da se petlja sa prazilukovićima, pa zato valjda nije ni čudna ona kvalifikacija pripadnosti gomili country muzike. Mnogo lutanja, mnogo frustracija, česti pokušaji da se oslobodi vašarske ikonografije: sve je to dovelo do toga da Cash stvori od sebe ikonu buntovnog lika na ivici zakona. Projekcije fanova njegove muzike su učinile da tu sliku uobliče kao muškarčinu koji ne preza ni od dela koje će ga, po ko zna koji put, odvesti iza rešetaka, a to je tako cool.
Istina je drugačija: Johnny Cash jeste boravio u zatvoru – ali nikad duže od jedne noći. A njegovi “zločini” su zapravo bili obični prekršaji; jednom prilikom je uhapšen zbog ulaska na tuđi posed – i to samo zato da bi nabrao cveće svojoj voljenoj June. Bilo je problema sa zakonom u vezi sa velikom količinom tableta koje je nosio sa sobom preko granice, ali tu se izvukao za dlaku; ali, to je neka druga priča.
Ali šou mora da se nastavi: reputacija odmetnika se pomešala sa najvećim hitom i nek ose dosetio: organizovan je koncert za štićenike zatvora Folsom, 1. januara 1958. godine. Praksa je učestala tokom sledećih godina: upriličeno je mnogo nastupa po raznim zatvorima Amerike. Cash je postao zagovornik boljih uslova u zatvorima, čak je i do Niksona stigao u tom svom zalaganju.
Došlo je dotle da ti nastupi moraju dokumentovati kako valja. Jedan od nastupa u zatvoru Folsom je snimljen i objavljen 13. januara 1968. godine. Album At Folsom Prison danas je uvažen od strane mnogih kao najvažnije fonografsko ostvarenje Johnnyja Casha.
Lično, imam ambivalentan stav prema tom mišljenju, jer bilo je važnijih momenata kada je reč o muzici. Međutim, ovo je nešto više od muzike: postoji izuzetan uticaj koji je ploča ostavila u drugim kontekstima.
Najpre, koliko mi je poznato, do tog časa nije bilo uticajnih fonografskih izdanja živih nastupa u oblasti muzike koja se banalno naziva country (Johnny Cash se bolje svrstava u ono što se danas naziva americana; na stranu divergencije u rockabilly i rock’n’roll). Pogotovo nije bilo snimaka sa koncerata iz zatvora (mada jeste bilo dosta takvih nastupa).
Dalje: možete da se izubijate u pokušaju da me ubedite kako je ovako nešto čista komercijala. Nije. Mislim, jeste bilo komercijalno, i to oho-ho, ali nije novac bio motiv ovog nastupa. Ovo ne mogu da dokazujem nikakvim istorijskim vezama: uzmite vi lepo album, pa ga preslušajte, pa se tek onda usprotivite ako imate čime.
I najzad: ako je iko ikada konačno učvrstio svoju karijeru jednim jedinim potezom, to je ovaj slučaj. Ploča At Folsom Prison je presedan: ovakvu publiku morate da izaberete, da se suočite sa njom – koliko god zvučala lako relacija “ja sam zvezda, a vi ste željni žive muzike”. Dasa u crnom je to uspeo da odradi tako da izgleda kao da je u prolazu.
A to se ne dešava svaki dan. Tačnije, ne dešava se dvaput u jednom veku.
I hear the train a comin’, it’s rollin’ ’round the bend,
And I ain’t seen the sunshine since, I don’t know when,
I’m stuck in Folsom Prison and time keeps draggin’ on,
But that train keeps a-rollin’ on down to San Antone.
Antologija.
Godinu dana kasnije, izašao je album i iz zatvora u San Quentinu. A 1972. čak je snimljen koncert za televiziju i album u zatvoru Österåker u Švedskoj. Mic po mic, sviranje po zatvorima je postao globalni brend u kome je kolo vodio Dasa u crnom…
$#$