Ovce

Harmlessly passing your time in the grassland away
Only dimly aware of a certain unease in the air

Flashback: proleće 1977. Moji roditelji se smilovali, ali tek do neke mere: kupili su mi novi kasetofon koji je bio još gori od onog prethodnog, jer je već prvog dana u kući zamrsio jednu traku. U prvoj nedelji rada je pokidao još jednu. Jedan drug mi pozajmljuje svoju kasetu da čujem “nešto dobro”; ne bi to učinio kada bi znao na kakvom đubretu ću vrteti tu traku. Strepim nad njom i dok slušam muziku, ne odvajam pogled od zupčanika koji namotava traku, da ne bi stala kao ponekad. Ako mi zamrsi ovu traku, nikad više neću dobiti kasetu od druga na zajam. A on ima dobavljače dobre muzike, još mu ćale stalno donosi kvalitetne BASF hrom-dioksid kasete iz Nemačke. Bolje da ne izazivam sudbinu: dežuram i spasavam traku ko zna koliko puta.

Album koji slušam je od grupe o kojoj imam ideju da je jako značajna. Jedan njihov album poznajem, onaj od pre dve godine, na čijem omotu se dve robotske šake rukuju. Ne znam kako izgleda omot ovog albuma, ne znam ni o čemu priča, još ne poznajem engleski jezik toliko da bih razumeo o čemu oni to pevaju, ali pesme se zovu “Psi”, “Svinje”, “Ovce”, pa uz priču jednog rođaka kako je reč o društveno angažovanoj grupi stičem utisak da je reč o nekim angažovanim pesmama o tegobama stočara u Engleskoj. Ali, muzika je tako neobična… Pogotovo ta pesma koja počinje solo električnim klavirom, pa onda polako nadolazi bas i potom sve eksplodira u furioznom tempu.

Ploču sam kupio tek tri godine kasnije, kad sam konačno dobio gramofon…

What do you get for pretending the danger’s not real
Meek and obedient you follow the leader
Down well trodden corridors into the valley of steel

Kada imaš dvanaest godina, nehumano je ostati prepušten nekoj ideji koju ne možeš da razumeš. Predugo je trajala moja prilično prizemna fascinacija slojem sviračkog umeća grupe Pink Floyd i izvrsnog kvaliteta studijskog rada koji je sve njihove albume činio audiofilskom bombonom. Potrajalo je dok mnogo kasnije, nad albumom The Wall (1979), nisam najzad shvatio kolika je slojevitost tih tekstova. Do tog vremena, već sam upoznao solidan deo njihove prethodne diskografije. Kasnije je valjalo vratiti se svim tim albumima, ovog puta u pokušaju pronalaženja paradigme. Boga mi, potrajalo je.

Iz razloga koji nije racionalne prirode, pa stoga ne mogu ni da ga objasnim, album Animals (1977) ostao mi je najdraži u opusu grupe. Sasvim moguće, moguće je da deo krivice snosi i ta kaseta koju mi je Mića pozajmio; tog vikenda sam preslušao album bar deset puta uzastopce, možda i više puta, što mi se nije desilo nikad pre i nikad posle toga, do dana današnjeg. Dva detalja su mi se urezala duboko, toliko da i danas na njih reagujem gotovo somatski. Prvi detalj je onaj oštri dupli gitarski solo u “Dogs“, neuporediv sa bilo čim drugim u kompletnom opusu grupe. Drugi je taj električni klavir s početka “Sheep“, sa nadolazećim basom (koji, uzgred budi rečeno, na albumu svira David Gilmour): jedan od tri najsvetlija momenta pokojnog Ricka Wrighta u opusu Pink Floyda.

– * –

Dugo je vremena prošlo dok nisam raščivijao rebuse u tekstu pesme. Najteže mi je bilo sa izvrtanjem stihova u psalmu 23, onom koji se obično čita nad otvorenom grobom u toku anglikanskog obreda sahrane. Sve bi bilo u redu do ovih stihova:

With bright knives he releaseth my soul
He maketh me to hang on hooks in high places
He converteth me to lamb cutlets

Pa još nekakav karate pominju… Dok nisam, godinama kasnije, u nekoj knjizi pročitao da je zamisao Rogera Watersa bila da je to basna u kojoj ovce pobeđuju pse, vojnike svinja (što je, dakako, parafraza Orvelove “Životinjske farme“), vraćaju svet u redovni poredak i potom se vraćaju kućama da opet žive svoje ovčije živote. Da opet budu ovce dok se svinje ne podignu opet.

Ta slika je srž albuma “Animals“.

Bleating and babbling we fell on his neck with a scream
Wave upon wave of demented avengers
March cheerfully out of obscurity into the dream.

– * –

Postoji još nešto.

Simbolika albuma Animals je velika u perspektivi velike slike u priči o grupi Pink Floyd. Danas je nedvosmisleno jasno da je to poslednji autorski materijal koji je grupa uradila u punoj autorskoj saradnji, kao kreativna četvorka ljudi koji se međusobno poštuju. Naravno, posmatrajući liniju paradigme, danas razumemo da je Roger Waters donosio priču u projekte, tako je bilo još od njihovog ključnog dela The Dark Side of the Moon (1973), prvog nakon kojeg je grupa najzad izašla iz spina hiperprodukcije. Tako je bilo i sa albumom Animals. Međutim, ako niste zavirivali u detaljne biografije grupe i, pogotovo, niste čačkali njihove mnogobrojne bootleg snimke iz perioda 1971-1976, tada sigurno ne znate da je većina muzičkog materijala koji je zabeležen na albumima Wish You Were Here i Animals nastajao u dugim sviračkim sesijama kojima je grupa bila sklona u toku pripreme svake turneje, kojih je tad bilo mnogo – tih godina su pauzirali de facto samo da bi ušli u studio i snimili album. Ideje koje su nastajale na tim sesijama su čuvane i razrađivane na putu. Preteča numere “Dogs“, na piratskim snimcima zabeležena pod naslovom “You Gotta Be Crazy” (prvi stih pesme!), znala je da traje i po pola sata. Kada su u proleće1976. ušli u studio, momci su znali šta treba da rade; posao se sveo na uredno studijsko pakovanje već razrađenih ideja. Bio je to poslednji put da je Pink Floyd funkcionisao u toj ravni, pogotovo sa stanovišta produkcije: Nick Mason je bio koordinator i arbitar zajedničke artikulacije ideja. Nikad više posle tog albuma: kasnije su postali nešto drugo, zamalo čak i svinje. Zato će ostati da se pitamo da li su poslednji stihovi pesme “Sheep” koincidencija ili plan:

Have you heard the news? The dogs are dead!
You better stay home and do as you’re told
Get out of the road if you want to grow old.

Iskren da budem: ne želim da znam odgovor na to pitanje. Ne bih da pokvarim magiju koja je onih majskih dana 1977. godine učinila da još više zavolim Pink Floyd. Jer, bilo je još mnogo trenutaka magije koje sam iskusio zahvaljujući toj grupi (ili, barem, zbog nje) i bila bi šteta da se ta misao pretvori u prazninu.