Taman sam počeo da varim ručak i da se opuštam posle napornog dana, kada mi je zazvrčao telefon. Комшија, ovdašnji, piše mi na ekranu. U trenu, pomislim da se nešto ružno nije desilo, pa odmah odbacim tu misao. Znao je on, i iz pečalbe, da pozove (daleko je Amerika), da se malo ispričamo. 
– Ajd’, izađi na sokak.
– Izlazim…
Reči su, ponekad, brže od pameti. Dok se obuvam, mislim kako kod nas nema sokaka. I ne znam šta me napolju čeka. Dešavalo se, da posle ovakvih poziva, zateknem na ulici samo nepoznatog dostavljača koji mi uruči pozdrav prijatelja. I produži svojim putem…
Negde na polovini moje ulice, zvane sokak, ugledam Комшију. Sa sve gospođom. Aiiiii, kakve neočekivane radosti! 
