Iskoristite trenutak za radovanje, jer posle ih neće biti toliko. Pogotovo ako primećujete stvari koje su očigledne iako to ne biste smeli da radite.
Mnogima je u subotu ujutru srce zaigralo od radosti, jer su vikend započeli informacijom da je fudbalska reprezentacija Srbije sa igračima do 20 godina osvojila tron na svetskom prvenstvu održanom na Novom Zelandu. Kako i ne bi: fudbalski uspesi njihovih starijih kolega mogu da se mere isključivo “zamalo kvalifikacijom među 16 najboljih (samo da sudija nije favorizovao ekipu X)”, pod uslovom da se uopšte kvalifikuju na svetsko prvenstvo nakon gomile potrošenih para u pripremi koja nikuda ne vodi i, dakako, krivice tamo nečije strine što taj i taj nije tad i tad uradio to i to.
Trenutak radosti je prihvatljiv, jer nema dovoljno dobrih vesti bilo koje vrste koje bi pomogle da se održi elan nacije. Veselje na ulicama, u kafanama i na drugim okupljalištima: uobičajena slika koja prati događaje. Masovne radosti su dobra stvar, na trenutak.
Međutim, šta zaista sledi? Osim notorne činjenice da tim dečacima zaista treba čestitati na srčanosti, osim retke prilike da prepoznamo kako je svaki uspeh u svakom kolektivnom sportu nemerljivo veći od uspeha onih porodičnih preduzeća koja ulažu veliki novac i trud kako bi kondicionirali svoju decu da mlate loptu reketom preko mreže, šta zaista preostaje da se desi nakon realno velikog uspeha Orlića na Novom Zelandu?
Nažalost, scenario je bolno predvidljiv.
Za dan-dva posle vikenda, euforija će ustupiti mesto pomalo usiljenoj radosti. Pa, dobro: mora to ponekad malčice i silom. Ali, šta se mora nije teško, jer u mikrokosmosu onih koji smatraju da je vlasno danima galamiti zbog sportskih uspeha, oni kojima je svejedno ostaju obeleženi kao izdajnici, pa navijači gledaju da ne budu i sami prepoznati kao takvi. Najduže će izdržati oni koje čitaoci između redova prepoznaju kao patriJote (koji, za razliku od patriota, misle da upražnjavanje običaja poludivlje horde pospešuje iskaz ljubavi prema domovini) i njihove aktivnosti ćemo prestati da pratimo, pa ćemo izgubiti konac kada su zaista ućutali.
Sa suzom u oku i blagom gorušicom u želucu ćemo pratiti medijsko pokrivanje dužne pažnje političara, koji će po ko zna koji put ispaljivati nekoliko fraza u krug, od kojih je najgora ona kada sportiste nazivaju ambasadorima – što je glupo, jer sportisti su sportisti, a ambasadori neka rade svoj posao. I spoljni obod političke scene će zdušno ispaljivati isprazne krilatice da bi se iskoristio trenutak: jer ono što ovdašnja politika zastupa i nije ništa drugo nego pojačavanje ad hoc trenutaka poput ovog, što je jedini preostali surogat u nedostatku bilo kakve javno izrečene nacionalne strategije budućnosti.
Dok ti dečaci budu primali zaslužene čestitke, većina će biti potisnuta da bi u prvi red bili gurnuti heroji. Nema veze što ti dečaci još uvek nisu naučili da budu arogantni poput raznih megazvezda fudbala: mediji su za njihov račun potisnuli u drugi plan njihove izjave da je fudbal timska igra, a da je akcija koja je završila postignutim golom nešto što je uvežbano na treningu i rezultat je doprinosa celog tima. Jer, vreme je slavlja, skromnost nije na ceni, sad se vade gusle i pronalaze oni koji znaju da su još njihovi pradedovi golih grudi jurišali na bunkere, pa šta je tamo neka protivnička odbrana, pa taman da je i brazilska.
Dotičnim herojima dana će, najzad, prići profesionalci neke druge vrste, pri sportu ali ne sportisti, koji će brže-bolje objasniti toj deci da je došlo vreme da prihvate igru naduvanog ega, jer sledeći korak je prodaja, a cena zavisi u mnogome i od toga šta mediji govore i pišu o njima. Ovima će brzo postati jasno, jer brojeve svi dobro razumeju, da je dvanaest miliona evra više od osam miliona evra, a mnooooogo više od dva-tri miliona evra. Započeće igra živaca koju će za račun tih dečaka igrati pomenuti profesionalci i stvari će početi da poprimaju novi oblik, jer nametanje nabreklog ega će početi da uzima svoj danak, najpre neprimetno, a na kraju i glasno.
Uto će sa druge strane doći i vreme obećanja koje se odnosi na neko novo takmičenje za koje krug kvalifikacija još nije otpočeo, jer zalog uspeha iz juna 2015. godine je “velika garnacija uspeha da sad treba svim silama da navalimo da izgradimo novu seniorsku reprezentaciju na krilima ovog uspeha”. I počeće da teku velike pare koje će završiti ko zna gde: zamazivanje očiju javnosti neće biti problem, jer i pretekli deo koji fudbalski savez bude zaista iskoristio za ono za šta je trebalo da bude iskorišćena cela suma biće veći od svog novca koje primaju svi ostali sportski savezi zajedno. I svi će biti zadovoljni, jer kad…
Ali, avaj. Jer kad skauti rezervišu te sjajne mlade igrače za Mančestere, Juventuse, Bajerne i ostale Barcelone, ovi će najzad shvatiti suštinu svoje uloge, pa će od Orlića, patriota sa Novog Zelanda, postati orlušine, patriJote iz pečalbe, koji “ne mare ni za kakav novac”, samo da zaigraju za državni tim. A onda, kada obuku taj dres, lagano: jer nije baš mnogo pametno slomiti nogu za nešto izrazito virtuelno i dobrim delom nejasno, reskirajući usput nešto drugo, izrazito konkretno i dobrim delom šuškavo. Uostalom, plasiraćemo se barem u polufinale, samo ako sudija X ne bude favorizovao tim Y, a publika Z bude, kako bi se to reklo kliše-jezikom sportskih novinara, dvanaesti igrač na terenu. A kada se reprezentacija opet ne plasira na finalni turnir svetskog prvenstva, naći će se već neka zamlata da pokaže prstom na neku drugu zamlatu, galameći pritom kako je baš ta i ta prilika bila propuštena.
Vlasnici kafana će zadovoljno trljati ruke u svakom slučaju.
Dok razmišljate o tome šta je to vaučer i da li se to maže na leba ili vezuje za banderu, jedan stari ruski sovetski sovjetski vic:
– Ala mi se opet ide u Pariz…
– Šta pričaš bre, kad si ti pa bio u Parizu?
– Ne razumeš, a jasno sam rekao: i juče mi se išlo.
Znate li kako običan tekstualni sadržaj izgleda disleksičnoj osobi? Pokušavajući da skrene pažnju sveta na taj problem, dizajner Daniel Britton je napravio font koji simulira efekat disleksije. A to izgleda ovako:
Čisto da znate kakva je to muka. Više reči o tome pročitajte tamo gde sam našao ovaj primer.
(Via)
– Šefe, stigli smo na mesto zločina.
– Kakva je situacija?
– Žena je prebila muža. Pet uboda kuhinjskim nožem, fraktura lobanje od udarca tupim predmetom, verovatno oklagijom, otvoren prelom butne kosti, bačen niz stepenište dvospratnice u jarak ispred kuće. Stvarno je u lošem stanju, ne znam da li će preživeti.
– Gospode! I šta je žena navela kao razlog? Zašto ga je tako brutalno udesila?
– Kaže da je njen muž hodao po podu u hodniku koji je ona upravo obrisala, a nije se još osušio.
– Da li je stigla Hitna pomoć? Da li je žena privedena u stanicu?
– Pa, ovaj… Nije još… Ponovo je obrisala pod, pa čekamo da se osuši…
Kad pristigne račun za objedinjenu naplatu komunalnih usluga, shvatim da mi iz česme teče martini, smeće odvoze ferarijem, toplane rade na slonovaču, a ulaz mi pere gradonačelnik lično.
Skloni ste konzumiranju duvana? Kreativni ste po prirodi? Razmišljate brže nego ljudi oko vas? Imate visok IQ? Hm… Proverite šta se tu dešava.
Ali, zaboga: nemojte samo da blejite u taj članak. Donesite sopstveni zaključak. Možete makar toliko strpljenja da uložite zarad zdravog razuma.
Avgust mesec, rano jutro: pusta plaža, a na njoj jedan pripadnik onog dela našeg naroda koji se oglušio na patriJotski poziv premijera da letuje u Srbiji. Srce ga vuče da se okupa, ali okleva zbog nedostatka garderobe za kupanje. Najzad pogleda levo, pogleda desno, reče “zašto da ne”, skide se i kupanje otpoče…
Sat vremena kasnije, junak naše priče izlazi iz vode, primećuje da je i dalje avgust mesec, da je jutro poodmaklo, da je plaža još uvek tu, ali sa malim dodatkom: neka gospođa sedi na peškiru i čita knjigu. Naš junak se zbuni, ali dograbi neku dečju kanticu koja se zatekla u blizini iako je pripadnik bratskog naroda trebalo da počisti plažu ranije tog jutra, te je prikladno postavi sa namerom da spase svoju čast, pa krenu po odelo. Put ga nanese pored gospođe, a pošto je bio dobro vaspitan momak, reši da uputi neku uljudnu reč…
– Dobro jutro, gospođo. Kakva je to zanimljiva knjiga koju čitate?
– Pa, eto, vidite, to je knjiga o psihologiji. Psihologija je nauka koja nam pomaže da razumemo načine ljudskog razmišljanja.
– Vrlo zanimljivo! A znači li to da vi možete da pogodite o čemu ja sad mislim?
– Da, vrlo lako. Bez sumnje, vi sada upravo mislite da ta kantica koju držite ima dno…
I šta velite, lepo ste sinoć stigli kući iz kafane? Ako, ako! Odgovornost pre svega!
U slučaju da vas niko nije obavestio, poezija je umrla još u zimu 1994.
Kako je to tužno.
I šta kažete, nasrnuli na vas da držite dijetu mesec dana pre letovanja na moru u Banji Koviljači? Kažu, nije moderno biti gojazan? Gluposti: gojaznost nikad nije izašla iz mode. Štaviše, to je jedina modna konstanta u poslednje tri hiljade godina, ako ne i više. Sami ste krivi ako ste prihvatili da Kinezi obeležavaju košulje broj 44 oznakom “XXXL”.
Dakle, dave vas da za ručak obrstite samo 200 kalorija. Ne dajte zajepsti! Evo kako izgleda 200 kalorija na tanjiru, u šesnajz varijacija:
Nehumano, zar ne?
Nego se vi latite nekog mrsnog ručka i recite onima koji vas zadevaju da ste debeli: nije trik malo jesti, nego je trik pametno potrošiti. Prijatan ručak vam želimo. A pride vam želimo i društvo koje ume da poštuje prave vrednosti, pa makar samo one u tanjiru.