Kradljivac vremena

Nekako je sve kvrcnulo odjednom: niz asocijacija koje su me dovele do istog ishodišta… Počelo je tokom kasnog prepodneva, kada mi je na pijaci, ko zna iz kog pravca, poznata muzička fraza okrznula uho. A nekoliko minuta potom, prošao sam pored mesta na kojem sam pohodio prvi rock koncert u životu.

Vreme je za muziku. Predlažem da zastanete na desetak minuta iništa dugo ne radite, nego da slušate. Samo mali procenat redovnih posetilaca Suštine pasijansa razume mađarski jezik, ali to ovog časa nije bitno: dopustite muzici da vas uvuče i sanjarite o temi.

Ako se neko seća radio emisije “Radioskop” koja je osamdesetih godina išla na Prvom programu Radio Beograda u prepodnevnim satima svakog radnog dana: muzika koju danas slušate je korišćena u montaži špice te emisije. Najpre onaj space sound s početka numere “Jungle Love” od Steve Miller Banda, pa malo Omege; a ona Bah-kičerica posle je, ako se ne varam, Deodato (ako i grešim, za to nije bitno).

Grupa Omega je najveći spomenik mađarske rock muzike. Serijom spektakularnih koncerata u leto i jesen 2012. godine, među kojima je bio i nastup na keju u Novom Bečeju (nikad ne znaš gde je zgodno napraviti probu pred glavni koncert!), obeležili su pedeset godina rada.

Muzika grupe je evoluirala: od klupske beat scene Budimpešte šezdesetih, preko sjajne space rock faze sedamdesetih (iz koje slušamo današnju numeru koja otvara njihov sedmi album Időrabló (1977)) i malo ozbiljnije prog rock faze osamdesetih, da bi devedesetih, nakon okupljanja posle sedmogodišnje pauze, dostigli jedan malo mekši ekvivalent hard rocka. Zamalo skliznuvši u nepotrebnu monumentalnost tokom prve decenije novog milenijuma, bend je prilagodio svoje delovanje novom vremenu: povremeno održavaju velike koncerte (1994. i 2004. su napunili Nepstadion sa po 100.000 ljudi) i žive od stare slave. Ako ćemo pravo: zaslužili su.

Dakle, šesnaest studijskih albuma, od kojih je jedanaest varirano na engleskom jeziku; pa čak i jedan na nemačkom pride. Izgubio sam račun o živim albumima, sa DVD izdanjima novijeg datuma ima ih više od deset.

Omega je jedna od onih grupa koje volite ili ne. Odavno sam upućen u njihov rad i mnogo sam zavoleo tu muziku, najpre preko drugara Mađara, koji su za male pare sedamdesetih donosili njihove albume iz Mađarske. A onda, jednog letnjeg dana 1978. godine, uspeo sam da isplačem da me roditelji puste na rock koncert u legendarnoj kikindskoj “Mikinici” (bio je to ćumez sa dušom, što reče jedan moj drug). Bio je to upravo koncert Omege: moj prvi celovečernji koncert uživo. Prvo, pa muško, što bi rekli Balkanci: to bi bilo kao kada bi neki moj vršnjak u Engleskoj najpre zapucao na koncert Led Zeppelina… Kasnije sam se i ja vraćao iz Segedina sa albumima Omege, a Időrabló beše prvi koji sam kupio.

Svi članovi grupe su svirački kompetentna ekipa. Štaviše, klavijaturista László Benkő je pozavršavao najviše moguće škole za klasični klavir (ako se ne varam, završio je konzervatorijum u SSSR-u). Bo je to, između ostalog, trik za ulazak u studio: šezdesetih godina, a preteklo je i u sedamdesete, muzičar nije bivao pušten u tonski studio ako nije bio školovani profesionalac; u slučaju rock-muzike, koja iza gvozdene zavese nije bila svugde baš toliko nepostojeća kao što svet danas voli da priča, bilo je dovoljno da bar jedan član benda bude “onaj pravi”. Alibi za Omegu je bio upravo Lacika.

Gitarista György Molnár je stara garda: on je sazreo svirajući dok ga iz mraka gledaju čike u kožnim mantilima. Ume da svira sve što publika ume da zamisli, a on ume te misli da čita. Izrazito harizmatičan kao pojava nalik karpatskom mrkom medvedu, on ipak ne krade scenu za sebe, osim na trenutke, sa merom i onom dozom teatralnosti koja sleduje.

Ritam sekcija benda je onakva kakvu bi poželeo svaki frontmen na svetu: basista Tamás Mihály i bubnjar Ferenc Debreczeni su stamen temelj svirke Omege. Solidnost tih ljudi se očituje u dobrom plivanju kroz evoluciju stilova. Na stranu odlična kondicija na koncertima, koja je za svako poštovanje.

Što se pevača tiče, malo je teže: znam ljude kojima taj glas nikako nije po volji. János Kóbor je dobar pevač sa glasom koji mnoge iritira – i šta se tu može. Da nije valjao, ne bi izdržao od 1962. na sceni… Ja sam na njega navikao i nikako drugačije ne bih podneo pevačke partiture drage mi grupe. To je tako kad se zarazite muzikom vrhunskih grupa kao što su Pavlov’s Dog ili Steely Dan, da ne pričam o Neilu Youngu: ako vam ti glasovi smetaju, onda ta muzika u celosti nije za vas. I to je sasvim u redu, slažem se sa vama dok god ne pokušate mene da ubedite da nisam u pravu što volim tu muziku.

U slučaju Omege, taj sindrom neodvojivosti ide i korak dalje. Elem, u pokušaju proboja na zapadno tržište, Omega je svoje albume tokom sedamdesetih i osamdesetih snimala i na engleskom jeziku i objavljivala širom kontinenta. To je prošlo traljavo iz raznih razloga koji mi nisu poznati, što mi je žao, ali sad nije poenta u tome. No, u međuvremenu sam došao do nekoliko albuma i kompilacija Omege na engleskom; kratko i jasno, ja to ne mogu da slušam. Zašto je tako, bemliga ako znam. Ako izuzmem nekoliko desetina reči i fraza koje ne umem da sastavim u punu rečenicu, mađarski ne znam uopšte (jedini razlog: ja sam jedna lenja budala; imao sam od koga da naučim) i ne razumem sadržaje pesama, osim naslova značajnih numera, ali tako mi je jedino normalno; pevanje na engleskom meni zvuči nekako iščašeno. Naslov ove trodelne svite je “Sam među zvezdama; Kradljivac vremena; Oblaci” (samo ću zamoliti nekog od drugara da mi proveri prvi deo, tu nisam siguran) i to je moj omiljeni komad u bogatom opusu grupe Omega, čiju muziku vam preporučujem.

Čak i ako ne razumete o čemu pevaju: magija govori sve jezike.