A sad, da malo zapržimo

Ide vikend, pa je red da nađemo neku muzičku temu koja će nam se zalepiti za pamet kao muzička podloga. Evo predloga: Firth of Fifth, numera sa albuma Selling England by the Pound. Solo na gitari koji je proslavio Stevea Hacketta, jednog od meni omiljenih muzičara u svim kategorijama.

A onda da malo zabiberimo: sledi verzija sa prošlogodišnje Hackettove turneje. Ona, nažalost, nije imala mnogo veze sa onim što je on radio na Nišville festivalu letos sa grupom Djabe, gde smo uredno bili na prozivci (ali to je druga tema).

 

I za kraj, da se preslišamo. Ovaj solo je jedan od najlepših u progressive rocku kao žanru i zaslužuje pogled sa svih strana. Skraćeni aranžman odsviran uživo u Budimpešti 2004. godine, ništa manje uzbudljiv.

I to bi bilo to, zasad.

A sad imam predlog za vas: bio bi red da učinite sebi nešto dobro – da čujete ono što se na ovom youtube pingvin-zvuku ne može čuti. Potražite uslove da čujete originalnu studijsku verziju Firth of Fifth u hi-fi uslovima ili makar u pristojnoj psihoakustičnoj varijanti, po mogućnosti veoma glasno. Opustite se tokom tih devet i po minuta i dozvolite bas-pedalama da vam razvale glavu počev od 6:52.

Biće to doživljaj koji nećete zaboraviti.

6 komentara na temu “A sad, da malo zapržimo”

  1. Odoh da skinem album. Uzgred, šta misliš, da li su muzičari savršeni ili im je tonac malo pomogao oko dinamike?

    1. Muzičari su savršeni. Tonska tehnika je bila na granici mogućeg u Velikoj Britaniji u tom času. A upotreba bas pedale je doping na koji je teško ostati imun.

      Ipak, ispred svega toga stoji eksplozija ideja. Znaš, kad pomislim samo koji su sve albumi objavljeni u UK te 1973. godine, naježim se. Dark Side of the Moon. Tubular Bells. Aladdin Sane. A Passion Play. Houses of the Holy. Quadrophenia… I ko zna šta sam još zaboravio u ovom času. Selling England by the Pound je nastao u tom istom kreativnom krugu… Moguće je da je zapravo tad nastao onaj skeč “nemojte ljudi, k’o boga vas molim” 🙂

      1. Mislio sam na dinamiku u drugom klipu koji si postavio. 😉

        Aladdin Sane, kažeš? Uf! Nekoliko puta u mesecu slušam to i Time, najglasnije. Već godinama. A onaj klavirski solo u Aladdin Sane, sunce ti žareno… Da sam Ivo Andrić napisao bih nešto o tome.

        1. Aladdin Sane je jedan na spisku mojih 125. Dakle, nisam Ivo Andrić, ali se ne libim da napišem nešto na tu temu.

Komentari su onemogućeni.