Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pet dana online, i već ozbiljan problem…
Miki me je upravo upozorio da ne vidi slike u nekim prilozima. Izgleda da je došlo do zastoja u radu servisa min.us koji sam odabrao za lociranje većih slika.
Čekaću do jutra. Ako bude problema, prešnjiraću sve slike na neki drugi servis.
Deset hiljada potvrđenih žrtava, još sedamnaest hiljada nestalih, devastirana infrastruktura, zamalo nuklearna katastrofa, šteta od 310 milijardi dolara, empirijski dokaz da se potpuno uništeni kolovoz može popraviti za šest dana i ponosna nacija kojoj nije potrebno pedeset policajaca oko kamiona sa flaširanom vodom, jer se niko ne grabi, već svi mirno uzimaju po jednu flašicu. To je, otprilike, kratki saldo jedne od najvećih kataklizmi koje je priroda priredila svetu.
Groteskno je reći, ali sreća u nesreći je to što su se zemljotres i cunami desili Japanu. Da se desilo bilo gde drugde u svetu, više bi posla bilo sa nedisciplinovanim građanima nego sa posledicama nesreće. Svi smo gledali kako ljudi u toku zemljotresa beže – na vrhove zgrada, jer tamo je najmanja opasnost od slomljenog stakla i šuta, a oni znaju da te zgrade neće pasti… Što reče jedan 11. marta uveče, jedan naslov koji nećemo čitati ovih dana je “Stotine hiljade spasenih zahvaljujući rigidnim standardima gradnje”.
I standardima i izvedbi koja je jednaka projektu, ne sumnjam u to.
Portal The Atlantic je objavio foto-reportažu koja iz posebnog ugla odslikava razmere katastrofe u Japanu. Preporučujem da je pogledate.
(Via)
Nedelja je, pa imam vremena da se bavim montažom. Ova kompozicija je takođe predmet ideje koja se razvijala neko vreme.
Mesingani zec je deo inventara na mom stolu, davni rođendanski poklon od kumova. Pozadine su papiri u boji, a “reflektor” je najobičnija džepna baterijska lampa koju sam držao u ruci. Sesija je trajala oko pola sata, od čega mi je trebalo deset minuta da napravim aranžman na stolu i prve probe. Fotoaparat je bio postavljen na maleni tronožac, a svaku scenu sam slikao u exposure bracketting režimu (tri ekspozicije, +-1eV). Tokom sesije sam napravio 60 ekspozicija (pa sam na kraju jedva odlučio koje fotke da uzmem). Po različitoj boji mesinga na slikama, možete i sami pretpostaviti da sam namerno odstupao u izboru balansa belog tokom postprodukcije. Umetnička sloboda, šta ćeš.
(Lična beleška: sledeći put obriši prašinu sa objekta slikanja; u makro režimu se vidi svaka mrvica.)
Znate li čija je ovo gitara?
Pitanje ne bi smelo da bude čudno. Reč je o jednom od ključnih muzičara ozbiljnog dela američke scene. A ova gitara je njegov zaštitni znak već oho-ho godina.
Ovaj radio baš ume da zavari. Trenutno se vrti nešto što se ni u ludilu ne bih setio sam da pustim: John Mayall – California.
Blog Smashing Magazine je meka za poštovaoce vrhunskog dizajna. Za mene je to mesto povremenog vizuelnog uživanja, a nije da nije – može ponešto i da se nauči.
Glavna ciljna grupa čitalaca ovog bloga su veb dizajneri, vebmasteri, grafički dizajneri i razni drugi posvećenici u primenjeni dizajn. Prilozi su brojni, studiozni i zanimljivi, pa ako imate afinitete ka takvim temama, pobrinite se da proverite taj sadržaj.
Stranica na koju sam natrčao uz jutarnju kafu je dupli slatkiš: članak pod naslovom “100 Obscure and Remarkable CD Covers” prikazuje, gle čuda, stotinu zaista izuzetno zanimljivih omota CD-ova.
Istina, ovo je za mene malo manja bombonica od one koju sam sebi odavno priuštio na papiru. U posedu sam izuzetne knjige pod naslovom “100 Best Album Covers” u kojoj su priče o omotima albuma ispričane na opširniji, vrlo zanimljiv način. Na stranu činjenica da je predgovor knjige napisao Peter Blake, glavni dizajner omota albuma “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“, a autori knjige su Storm Thogerson i Aubrey Powell, ni manje ni više nego hodajući spomenici vinilne ere – autori čuvene kuće Hipgnosis koja se proslavila izradom većine omota albuma grupe Pink Floyd.
Uh… Ispade digresija duža od osnovnog sadržaja. Tako ti je to sa mnom: čitaj između redova ako ne uspe ništa drugo…
(Via)
Maločas sam primio spam sa nekog veb servisa koji drži do sebe, ali ne ume da pruži klijentima način da budu pošteđeni od neželjenih poruka. Kako god, u toj poruci se veli:
“U godini kada proslavljamo 125. godina prvog patenta vozila koje pokreće motor sa unutrašnjim sagorevanjem, Beogradski sajam ima čast da Vas pozove na 49. međunarodni Salon automobila u Beogradu.”
Eto neke koristi od neželjenih poruka – nije mi se desilo možda nikad, pa da zabeležim to. Nisam pojma imao da se ove godine obeležava taj jubilej.
Međutim, mene zapravo fascinira činjenica da posle 125 godina i dalje dominira agregat čiji stepen korisnog dejstva ne prelazi 25%. Iskreno, prestao sam da se nadam da ću doživeti kraj automobila sa unutrašnjim sagorevanjem. Naftni lobi je prejak da bi pamet nadvladala. Šteta i žalost. Zamislite, recimo, da je postojao lobi proizvođača bakelita: i dalje bismo koristili samo one dva kilograma teške, crne telefone koje sam sinoć video u 1586. reprizi filma “Otpisani”.
Idete li na sajam automobila? Ja sam bio jednom u životu, pre više od 25 godina, i obećao sam sebi da ga više neću pohoditi osim ako baš bude neophodno… Mada, zapravo ne znam kad bi to bilo.
Ovo je projekat u začetku. Zapravo, to što sam ga još ranije započeo čini mogući ključni povod za pokretanje ovog bloga. Možda je tako, možda i nije, to nećemo nikad znati. Takođe, nije jasno koliko će potrajati dok ne dođem do suprotnog kraja dugog konopca na kome sad visim, veoma daleko od vrha, ali dovoljno visoko da bi me pad ozbiljno skršio. Znam samo da do kraja ovog puta ima tačno 125 koraka. Elem, toliko je dug spisak muzičkih albuma koji su u jednom trenutku mog života uticali na mene.
Lakše ću objasniti jednom pričom. Olakšao bih dušu, ako me razumete. Reč je o tome da se zaista zbilo, i to baš meni. Godine su prošle i ponekad me još uvek progoni ono tegobno osećanje…
Stokholm, avgust 1983. godine. Deo sam ekipe koja je provela mesec dana u polarnom krugu, u gradiću Narviku na severu Norveške. Kupio sam gitaru (koju i danas imam) i ne mogu da budem radosniji… Povratak kući podrazumeva tri i po dana puta uz tri presedanja; prvo je baš u Stokholmu. Treba da sačekamo dvanaestak sati do voza za Malme, pa odatle do Berlina… Organizujemo dežurstva za čuvanje torbi na peronu, pa se raštrkasmo gradom. Šetam i ja, u društvu dvojice drugara. Nailazimo na malu prodavnicu na kojoj najpre uočavam natpis na četiri jezika u izlogu: garantuju da u svakom času imaju sve albume Davida Bowiea. Tek onda uočavam da se prodavnica zove Bowie’s. Ulazim čvrsto rešen da kupim jednu ploču; uostalom, za više od jedne i nemam novca, pokazuje se ubrzo…