Month: April 2011

Dok dlanom o dlan, isteče april. Današnja fotka je pomalo simbolična sa stanovišta dešavanja na Suštini pasijansa: zavrti se ponekad, ide prilično visoko, ali mnogo je praznih sedišta.

Jasna i ja smo danas vodili dečicu u luna-park, pa sam unapred isplanirao neke scene za fotkanje. Nadao sam se uspehu bar nekog od tih planova. Najbolje je ispala sesija pored velikog ringišpila, jer se tad sunce probilo među oblacima koji su danas dominirali. Evo odabranog rezultata:

Slabo im ide tamo, mora se reći. S obzirom na to da je nekad luna-park oko prvomajskih praznika bivao pun najmanje nedelju dana, i to po ceo dan, ovo nije ništa. Na ringišpilu ih je bilo dvoje! A često se danas dešavalo i na onim dečijim karuselima i čudima, kad su Kaća i Marko bila jedina deca u kamionima/avionima/dinosaurima. Mislim da cena od 100 dinara po vožnji nije nimalo popularna; u Kikindi danas ima mnogo porodica koje ne mogu da priušte svojoj deci tu malu radost.

Makar sam iskoristio prigodu praznog ringišpila da se malo bavim geometrijom. A za nekih sat vremena koliko smo proveli tamo, mislim da je to bila jedina vožnja. Nisam obraćao pažnju na samom početku, ali kasnije sam hteo da isprobam neke druge uglove svetla i rakurse protiv sunca, ali mi se nije posrećilo da dočekam neku sledeću turu.

Ako bude sve po planu, vratiću se ja tamo opet. Pomenuh već večernju turu kad sam okačio onu fotku sa invalidskim kolicima ispred autodroma… Ah, da: Marko i ja smo osvojili nagradnu vožnju električnim kolima. Nisam baš siguran šta smo to uradili da bismo osvojili nagradu, ali ajde-de, dopalo nam se.

Ovu sam meračio dugo, a ne znam ni sam zašto. Istu predstavu iz šolje imam svake večeri. Ali, to je bilo teško fotografisati.

Jasna i ja imamo mali ritual svake večeri: svakom po šolja biljnog čaja sa malo meda. Pripema je moj posao. Doduše, brzo to ide: dok voda u bokalu proključa, ja rasporedim kesice i med u šolje.

Retko pijemo prave čajeve: izgubili smo strpljenje za pripremu vrhunskih (i skupih) čajeva kao što je darjeeling, teško je dočepati se najkvalitetnijih aromatizovanih čajeva kao što jeto earl grey (mada tu ima nekih pomaka; o tome drugi put), a pijenje raznih oblika orange pekoe čajeva iz filter kesice je blasfemija. Negde jesenas smo otkrili aromatizovane biljne čajeve jedne domaće trgovačke marke – triput su jeftiniji od one “Milford” prevare, a mnogo kvalitetniji. Ja obično pomešam u jednu teglu nekoliko vrsta (čajevi sa ukusom brusnice, jabuke sa cimetom ili mltivitaminske mešavine), pa onda svakog zapadne ono što mi se zalomi po slučajnom izboru.

Osim uživanja u samom čaju, mene odavno fascinira način razlivanja boje dok se čaj rastvara. Odavno sam se pitao da li bih uspeo da fotografišem to – i večeras sam najzad pokušao. Evo rezultata:

Nije bilo lako: ova fotka je uhvaćena negde u prvih 4-5 sekundi nakon što sam usuo vodu u šolje. Ima jako malo vremena da se uhvati razlivanje: obratite pažnju koliko je različita “scena” u levoj i desnoj šolji; a samo nekoliko sekundi koliko je trebalo da grunem vodu u desnu šolju, u levoj se boja skoro već ujednačila. Već na sledećoj ekspoziciji, možda pet sekundi posle ove, efekat je izgubljen.

Pošteno, rezultatom nisam zadovoljan, jer na njoj postoje najmanje tri eksplicitne greške (svetlo, oštrina i kompozicija). Ali baš namerno objavljujem ovu fotku – između ostalog i zato što projekat “jedna na dan” predstavlja dnevnik, pa ću se podsetiti da pokušam ponovo kad-tad. Kad budem pokušao ponovo, biće to jedna šolja, bez onog blesavog tanjirića ispod, drugačije ću aranžirati svetlo (difuzno svetlo na slici je fluorescentna svetiljka koja non-stop radi u kuhinji), a imam ideju i kako da usporim proces razlivanja (baš da vidim koliko se sećam teza o Braunovom kretanju iz osnovne škole).

Dakle, eksperiment ostaje otvoren.