Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Upoznajte kretena nedelje. Primio je 111 pogodaka paintball mecima.
Ostaće misterija kakvi su motivi za ovako glup čin. A opet, otkad je youtube postao medij na kome može svako da objavljuje, nove granice demokratičnosti su upotrebljene za pomeranje granica gluposti.
Ako neko razume šta priča ovaj lik, molim da podeli sa nama.
(Via)
Legendarna izjava velikog naučnika.
Samo su dve stvari beskonačne: svemir i ljudska glupost. Ali za svemir nisam potpuno siguran.
Albert Ajnštajn
Rek’o, petak je veče, ide vikend, pa je red da malo zapržimo. Ajmo malo klasičnog prangijaškog rocka: to uvek prija.
Imao sam trideset godina manje nego danas i jedva sam čekao petak uveče da sa društvom odem na porciju rock’n’rolla u “Delfin”. Tog mesta više nema, a DJ Sava danas polira jabuke koje prodaje na pijaci umesto da polira svoje ploče koje, koliko čujem, drži na tavanu.
E, moj Savo… Ovu pesmu biram za tebe. Slušam je vrlo glasno dok ovo pišem.
Današnji zadatak: ilustracija neke dnevne rutine… A gde ćeš bolju rutinu u mom danu od kafe… Mnogo kafe.
Vrteo sam se po nekim foto portalima, pa sam naišao na predlog za fotografisanje: kažu, napravite foto-priču o svom sasvim običnom danu. Elaboriraju oni tako slikanje kroz ceo dan, a to već nisam hteo da pratim. Ali, ako bih bar započeo taj dnevni projekat, šta bi to onda bilo? Na šta najpre pomislim dok otvaram oči kad se budim? Pa, zna se!
I pomislih: kako bi izgledala “krmeljiva” fotografija kafe? Možda ovako:
Da, tako nekako.
Osim što svi koji me poznaju mogu da kažu “ne laži, otkad ti piješ kafu iz tako male šolje?”. Istina živa: cigarete sam ostavio tek tako, a kafu ne mogu. Obe šolje koje koristim imaju ušice u koje mogu da uđu tri moja prsta. A ja imam šaku k’o lopatu. 
Šolja na slici je iz garniture za espreso i upotrebljena je kao arhetipski model. Kafa u šolji nije espreso, nego instant kafa, tačnije trećina popodnevne doze, koju uobičajeno pijem iz šolje koju Jasna kategorički naziva “saksija”.
Šta ćeš… Mora neko i to… Jeste da je čišćenje banalan posao, ali složićemo se i da je bitan. Ovaj baja ne dozvoljava da ga ometaju razgovorom.
Uobičajeni dan na poslu…
(Via)
Hajde da pokušamo nešto, zajedno.
Ovoj fotografiji treba tekst u potpisu.
Polje za komentare vam je na raspolaganju.
Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je tekst o ljubavi prema knjizi.
Ova priča je prvi put objavljena u specijalnom novogodišnjem dodatku u časopisu PC #118, u januaru 2006. Tema tog izdanja je bila fascinacija Internetom u počecima primene. Međutim, za mene je to bila prilika da učinim omaž svom pokojnom prijatelju Bogdanu Lazičiću, čoveku koji je učinio ogroman uticaj na mene, a o čijoj tragičnoj sudbini sam saznao prekasno. Neke informacije u ovom članku su zastarele posle dužeg vremena, ali to je zaista daleko od svake poente.
Čika Bogdan je bio jedan od junaka mog detinjstva. Iako slabog zdravlja, a po godinama bliži mom dedi nego mom ocu, kome je pomagao u bravarskoj radionici u kojoj sam voleo da smetam, bio je vrckavog duha i voleo je moje društvo. Veoma rano je prepoznao u meni sklonost ka knjigama, pa mi ih je donosio, jer sam rano naučio da čitam. Tetka Jucika, njegova supruga, radila je u gradskoj biblioteci, pa je birala za mene i neke knjige koje su prevazilazile moj predškolski uzrast. Oni su najodgovorniji za moju doživotnu ljubav prema knjizi, što je dar na kome nikad nisam uspeo da im se zahvalim kako dolikuje.