Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jeste li ikad fotografisali na pijaci? Ja sam to činio više puta – i uvek je bilo ludo! Današnji zadatak je bilo mnogo lakše smisliti nego izvesti.
Moja iskustva fotografisanja po pijaci su takva da bih mogao da sastavim zanimljivu i veselu priču, što ću možda i učiniti. Jutros sam imao prostu nameru da uhvatim neku zanimljivu teksturu. Rezultat je sledeći:
Ajde-de: beli luk baš i nije neka prolećna tekstura, ali slika je ispala zanimljivija od nekoliko drugih fotki koje sam napravio na pijaci.
Upozorenje: ovaj tekst nije preporučljiv za osobe mlađe od stotinu pročitanih knjiga. Upozoreni ste.
Aj’ pa živeli: ovo je stoti prilog na blogu po imenu Suština pasijansa. Dosadašnje putovanje je trajalo 420 sati i dva minuta.
I skoro da ne poverujete, svašta se desilo za tih sedamnaest i po dana. Više nego prosečnom gledaocu ružičastih TV programa za sedamnaest i po meseci godina. A još sam se i uzdržavao, boktemazo.
Količina naučenih pouka je tolika da je to teško izdržati….
Mogu na prste da izbrojim prilike kad sam do poslednjih detalja upamtio epizodu kupovine neke ploče. Ko je mogao da pretpostavi da će baš ta ploča utemeljiti neke moje kasnije potrage?
Posle prve ploče koju sam kupio sutradan posle gotovo incidentalnog useljenja gramofona u moj sobičak, veoma brzo sam širio svoju vinilnu fonoteku. Ne baš da je bilo mnogo novca, nego je ploče krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stvarno bilo lako kupovati. Za manje od dve godine, do polaska u drugi razred srednje škole, u mojoj fonoteci se nalazilo oko 150 ploča na kojima sam znao naslov svake pesme. Ama, znao sam svaki ton i svaki krc.
No, tih prvih dana je bilo najzanimljivije: štedeo sam svaki dobijeni dinar ne bih li kupio još jednu ploču. A kada dođe letnji raspust, zaradio bih neki dinar radeći u polju. Onda bih otišao u posetu tetki u Zemun, a vraćao bih se sa desetak ili više ploča… I zamislite samo facu prodavca u prodavnici PGP RTB u Makedonskoj ulici u Beogradu kako čita spisak koji mu daje golobradi klinac. Valjda je mislio da je neko drugi sastavio listu i poslao mene da kupim ploče; otkud je mogao znati da sam većinu naslova prepisao iz prvog izdanja Rock enciklopedije, koja je bila objavljena u leto uoči mog ulaska u svet muzike sa vinila. “Šta želiš od ovoga”, pita me. “Sve redom što imate, pa koliko novca bude”, glasio je odgovor. Pet minuta kasnije, na tezgi se nalazilo sedam ili osam ploča. “I ti baš slušaš Hendrixa…” “A zašto da ne”, odgovaram. Lik se nasmeja srdačno i reče, pokazujući na ostatak spiska: “Ove ploče nećeš naći nigde. Ove tri ćeš naći u Jugotonu, tu iza ugla, u Nušićevoj. A za ovu ploču – ama, otkud ti znaš za ovo, boga ti dečijeg – pokušaj u papirnici u Kosovskoj. Ili tamo ili nigde.”
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza”
Ovaj će ubuduće dvaput razmisliti pre nego što sedne u taksi…
Za malo dobre drame potrebna je promućurnost, a ne 25.000 USD po sekundi produkcije.
Ode velikan filma. Imao je Holivud pod nogama u vreme kad je u Holivudu još uvek bilo i duše i pameti. Poštovali su ga i oni koji ga nisu voleli.
Sidney Lumet je pravio filmove u kojima je bio u stanju da udavi nedozrelog gledaoca dugim i naizgled besciljnim dijalozima. Za one koji umeju da čitaju između redova, Lumet je filmskim rečnikom kreirao upravo te sadržaje. Govorio je da nema malih uloga, nego samo malih glumaca. Iz dna duše je mrzeo žanr melodrame, mnogo pre nego što su se skotovi dosetili da se to sad zove “romantična komedija” iako ničeg humorističnog u takvim filmovima nema.
Gledam u listu njegovih filmova i ježim se. Da je napravio samo jedan od ovih, bilo bi dovoljno: 12 Angry Men, Serpico, Network, The Verdict, The Morning After… Čestito je reći da ne poznajem njegov opus ni koliko crno ispod nokta. Ali to malo što znam, meni je dovoljno… Moj lični favorit je Network:
I da ne zaboravim: I am mad as hell…
Zbogom, Majstore. Holivud koji ostavljaš za sobom nije vredan tvoje slave.
