Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Opis društva, naturalistički pristup:
Mi smo produkt dve neme žudnje i jednog besmislenog trenutka.
Prof. dr Miodrag Zec
u emisiji Ćirilica (Happy TV, 21. marta 2011)
Takođe, možete pogledati ceo razgovor sa prof. Zecom koji je vodio Milomir Marić.
(Tnx Zloba)
Ima i običnih, skoro trivijalnih dana. Bilo je za očekivati da ću posle jučerašnjeg dana da se malo izduvam. Današnja fotka je ispala bez plana, ali je tehnika obrade bila davno planirana.
Nije mi se dalo previše da razmišljam o fotografisanju, pride sam imao malo gužve na poslu, pa nisam dugo mislio. U času kad sam se latio jedne od svojih uobičajenih rutina, palo mi je na pamet… Evo rezultata:
Nemam šta veliko da pričam: teški makro, skidanje boja, tekstura izvučena u prvi plan, konačni odabir, tras gotovo.
Priča o crno-beloj fotografiji je velika, ozbiljna i za mene još predstavlja priličnu nepoznanicu u kontekstu digitalne postprodukcije (izbor BW u fotoaparatu, dakako, ne dolazi u obzir). Svojevremeno sam naučio nešto o razlozima što monohromatske slike izazivaju jači utisak od kolornih. Ali, o tome ću drugi put.
Pouka dana, ne po prvi put: nikad ne znaš gde te čeka zgodna prilika. Što reče najveći demagog antike: carpe diem. Dobro de, znam da je to tumačenje pogrešno, ali nema veze.
Da se prisetimo jednog od veoma značajnih momenata u kinematografiji.
Da li ste gledali film Blade Runner? Ako naučnu fantastiku smatrate žanrom za zabavu, verovatno niste; ne trudite se, nije to za vas. Ako je smatrate žanrom vrednim potencijala u literaturi i kinematografiji, tad ću s pravom pretpostaviti da ste film već gledali. Ako ste, prosto, ljubitelj dobre kinematografije, a niste gledali ovaj film, sram vas bilo; ispravite to što pre.
No, hajde da se setimo nekih detalja.
Prošla je ponoć, dan za mnom je bio pun k’o oko. Čak tri sesije fotografisanja, od kojih je ona koju sam zamislio za projekat “jedna na dan” bila jedina neuspešna.
Ana mi je već najavila da hoće da slikam aplikacije na njenim noktima, što izgleda… Ne umem da kažem kako izgleda… 
A to što sam pomislio, kad bi me Ana uhvatila, obr’o bih bostan, bolje da ćutim.
Ana je lepo rekla da izađemo na dnevno svetlo, ja nisam hteo i to je odvelo u kolekciju od petnaestak ekspozicija sa kojima će ona možda nešto da uradi, a ja ne bih… E, onda smo izašli u baštu i tu je bilo nekoliko uspešnih portreta; i to je dobro samo po sebi, jer odavno nisam slikao svoju kćer na taj način.
A onda su došle stihije – deca mog brata, koja su bila posebno uzbuđena jer je njihovoj nini bio rođendan i oni su bili posebno inspirisani za razne ludorije. Znaju da kod nas smeju da rade (skoro) sve, pa (ne) možete zamisliti kako to izgleda kad su posebno inspirisani. Velika seka ih je uhvatila pod svoje na neko vreme, počele su igre bez granica sa sekinom kolekcijom naočara za sunce, a rezultat je sledeći:
Rock band na omotu ploče! 
Sleva nadesno – Marko: nemojte se kačiti sa njim, jer ne samo da je jači od vas, nego je pride i rođen 6.6.6 
Ana: Jasnina i moja ćerka jedinica; možete naslutiti gorepomenute nokte 
Kaća – veoma poseban devojčurak, đak prvak i đavolak svoje vrste 
Dakle, bio je ovo jedan dobar dan slatkog života. A posle svega, čak je bio dobar dan i za fotografisanje, jer sam štricnuo bar tridesetak fotki vrednih arhiviranja.