Kao suze na kiši

Da se prisetimo jednog od veoma značajnih momenata u kinematografiji.

Da li ste gledali film Blade Runner? Ako naučnu fantastiku smatrate žanrom za zabavu, verovatno niste; ne trudite se, nije to za vas. Ako je smatrate žanrom vrednim potencijala u literaturi i kinematografiji, tad ću s pravom pretpostaviti da ste film već gledali. Ako ste, prosto, ljubitelj dobre kinematografije, a niste gledali ovaj film, sram vas bilo; ispravite to što pre.

No, hajde da se setimo nekih detalja.

Scenario za Blade Runner je načinjen po motivima romana Do Androids Dream of Electric Sheep? (Sanjaju li androidi električne ovce?, autor Philip K. Dick), a priča u filmu tek načelno prati tok i ideju koja je saopštena u romanu.

Film Blade Runner je krenuo u život 1982. godine i postigao osrednji komercijalni uspeh. Međutim, reditelj Ridley Scott je bio veoma nezadovoljan što je film bio skraćen u nekoliko scena. Više od toga, Scott je tvrdio da je film upropašćen tipičnim film noir metodom: priča u pozadini, gde glas Harrisona Forda prekriva neke scene kao da se film zapravo sastoji iz flešbekova, dodata je u postprodukciji i bez znanja reditelja. To je bilo tim pre nejasno upravo zato što je Scott izveo potrebne postprodukcijske adaptacije na zahtev distributera, ali nije bio obavešten i o toj nameri.

Kasnije je film doživeo više verzija. Ostaje mit o verziji koja traje četiri sata i koja je predstavljala nultu verziju koju Scott nije ni pokušavao da proturi javno. Najvažnija verzija nakon prve bioskopske je tzv. Director’s cut – koju je sam Ridley Scott odobrio 1992, a objavljena na VHS trakama 1993. godine i na DVD izdanjima 1997. Osim blagih modifikacija u montaži koje su dovele do produženja filma sa 113 na 116 minuta, mnogo su važnije tri kapitalne promene. Najpre, uklonjen je nadsinhronizovani glas, čime je film vraćen u pravu post-apokaliptičku atmosferu grada u kome je uvek noć i uvek pada kiša. Bolju paradigmu masovne depresije stanovništva verovatno nije bilo moguće predstaviti; a slike totala u filmu su tim pre veličanstvene. Drugo, ubačen je jedan jedini novi kadar: to je san u kome jednorog trči kroz šumu. Ovaj kadar predstavlja implicitni ključ saznanja ko je šesti replikant. I treće, iz filma je izbačena kratka sekvenca na kraju u kojoj glavni junak osvaja glavnu ribu i s njom lagano jaše u pravcu zalaska sunca; ta ljigava melodramatika je, izvesno, trebalo da predstavi generički optimizam koji Holivud toliko voli da potencira (i dalje). U redigovanoj verziji, poslednja scena je ona u kojoj Dekard ulazi u lift sa Rejčel. U tom fenomenalnom kadru, kamera se nalazi negde u visini stopala, malo se pomera unazad nakon što s vrata lifta zatvore, a mi tada ugledamo origami-figuricu… jednoroga. To je pravi i najbolji kraj, sa mnogo simbolike, tako da onaj kraj iz “Taličnog Toma” neće nikome nedostajati.

Final Cut ediciju nisam gledao, a već neko vreme se kanim da naručim kompletan boks (pet DVD-ova). Nakon što sam večeras, po prvi put, video ovu listu razlika u odnosu na Director’s Cut, malčice sam uslinavio i mislim da ću požuriti sa tom nabavkom….

A što se onog klipa tiče…

Kao klimaks filma, cela sekvenca borbe između Dekarda i Roja sobom nosi puno skrivene simbolike. Ako dobro uviđam, ovo je prva značajna filmska uloga fenomenalnog Rutgera Hauera van rodne Holandije. Taj kratki monolog, ovako banalno izvučen iz konteksta i pročitan tek zato što je tu, ne znači bogzna šta:

I’ve seen things you people wouldn’t believe… Attack ships on fire off the shoulder of Orion. I’ve watched c-beams glitter in the dark near the Tannhauser Gate… All those moments will be lost in time, like tears in rain. Time to die.

Međutim, takvo razrešenje scene, priče i filma daju potreban spin ovom sjajnom glumcu da u samo nekoliko kratkih rečenica izvede bravuru dostojnu svih antologija filma. Uzgred, ako je suditi po komentaru ispod klipa na youtube stranici, Hauer je improvizovao kada je izgovorio “like tears in rain” – a baš ta figura ostaje kao najjači udarac u tom monologu. Poen više za sjajnog glumca.

Da se ovog puta ne dotičem Vangelisove muzike, koja je zanimljiva sama po sebi. Reći ću samo ovoliko: to je jedno od tek nekoliko soundtrack dela kojima sam uopšte ustupio svoju pažnju više od jednom.

Kurioziteta radi, neka ostane zabeleženo da sam film Blade Runner prvi put gledao u Celju jula 1984. godine, sa sve slovenačkim titlom. Vraćajući se iz Logarske doline, prijatelj i ja smo proveli dan u Celju da bismo posetili zajedničkog druga koji je tamo služio vojsku. Do noćnog voza za Beograd je bilo još dosta nakon što je drug morao da beži nazad na stražu, bioskop je bio na izvol’te, pa… Eh, šta bih dao da opet gledam film na velikom platnu. Ovaj bioskop koji pohađam u svojoj varoši ima platno dijagonale od samo 22 inča.