Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.
U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.
Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.
(Via)
Gotovo neverovatno, ali u poslednja dva dana sam na najmanje desetak mesta naišao na jednu istu, trivijalnu informaciju. Izgleda da stari fetiši ne jenjavaju lako.
Nekoliko blogova, razni portali vesti, nekoliko njih čak i na svojim fb profilima… Nisu odoleli da ponove vest kako je zaustavljen poslednji pogon na svetu koji je pravio klasične pisaće mašine. Sve pomislih, možda je to nešto strašno bitno, pa hajde da i ja prenesem vest.
Godrej & Boyce Manufacturing Company, proizvođač pisaćih mašina iz mesta Shirwal u Indiji, još je 2009. godine usporio sa sklapanjem pisaćih mašina, postepeno pretvarajući fabriku u pogon za proizvodnju frižidera (?!?). U zlatnim devedesetim, proizvodnja te fabrike je iznosila 50.000 pisaćih mašina godišnje (što je bilo oko trećine ukupne proizvodnje u Indiji), a poslednje dve godine su proveli proizvodeći po desetak hiljada pisaćih mašina. U času potpunog zaustavljanja proizvodnje, fabrika je na lageru imala oko 500 jedinica i to će biti poslednja isporuka tržištu koju će svet videti iz industrijske proizvodnje pisaćih mašina.
Tekst koji je pred vama predstavlja veći deo teksta napisanog u jesen 2008. godine i objavljenog na blogu srpskog izdanja National Geographica. Kako taj blog više ne postoji, a do ove priče mi je prilično stalo, to je prenosim ovamo kao deo projekta arhiviranja tekstova.
…
Bio je novembar, prvi rođendan mog omiljenog časopisa. Naspelo mi, ne znam ni ja kako, da čestitam na poseban način: prelistavajući aktuelni broj i deleći svoje utiske sa malobrojnim čitaocima mog ličnog bloga. Pride, nisam mogao da odolim, a da usput ne prepričam ko je i kako prvi otvorio tek pristigli primerak.
To pisanje je dovelo i do poznanstva sa glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica; da preskočim detalje, jer ih je mnogo. Tek, Igor je očigledno vešt da namami druge da napišu nešto, što ga čini idealnim glodurom. U mom slučaju, pak, postoji i element “teško žabu u vodu naterati”… Ali, bilo je potrebno da postanem vinovnik jedne anegdote da bih najzad dopreo do odgovora na jedno pitanje. Reč je o tome da sam bio već zamislio da moje prvo pisanije na blogu National Geographica bude odgovor na jedno pitanje, ali još nisam imao ključ u rukama.
Elem: zašto volim National Geographic?
Lako je odgovoriti na deset stranica. Tragao sam za odgovorom u jednoj rečenici.
Ma, komandni lanac je čudo! A kad se setim kakvi balvani su meni bili starešine u vojsci, ovi su još zlatni.
Stari vic dramatizovan u fenomenalnoj izvedbi. Obratite pažnju na dužinu kadra.
Fenomenalno.