Day: April 18, 2011

Pre nekoliko dana pomenuh plan da uslikam izlazak sunca sa svog prozora. Da sam bio bolje skoncentrisan, uhvatio bih i bolje nego što mi je to jutros uspelo.

Desi mi se ponekad i sad, mada gledam da izbegavam: ostanem budan do jutra, radeći nešto, čitajući ili se baveći glupostima. Prošle noći sam hranio lavove (odužilo se i na veći deo dana), a kad je zora počela da rudi, digao sam jedan venecijaner da pratim šta se dešava na nebu.

Ludilo boja je počelo odjednom. Dok sam zgrabio fotoaparat i otvorio prozor u predsoblju, već se promenilo; a u sedam ekspozicija koje sam napravio u intervalu kraćem od dva minuta, nema dve iste situacije u kombinacijama boja. Za prikazivanje biram, nećete verovati, najmanje šarenu varijaciju:

Baš sam poredio najbolje uhvaćene kombinacije: ovo što je sivoplavo na vrhu, u roku od oko 40-50 sekundi je promenilo boju sa intenzivno plave. A ta plava je pola minuta ranije bila toliko ljubičasta da sam zaista isprobavao smanjenje intenziteta boje. Ovu sliku sam odabrao jer sam dobio neku čudnu kombinaciju preliva; i donji deo je prelazio iz neke čudne crvene ka narandžastoj, a završilo se nekom bledožutom bojom.

Najfascinatnije iskustvo ove kratke sesije je to što je period povoljnih rezultata u slikanju trajao ukupno možda tri minuta, ne duže; pre toga je bilo suviše tamno, a posle je brzo izbledelo i boje bi morale da se fingiraju, što je sasvim mimo poente. Na leto će taj period biti još kraći, pa ću morati da se pripremim bolje. Verovatno će idealna sesija biti izvedena negde iz bašte ili čak sa ulice, sa fotoaparatom na tronošcu. Rečju, ova tema ostaje otvorena.

Opet sam odbacio perspektivu za fotku dana da bih razvio do kraja slučajnu priliku koja se ukazala. Ovo je stilska vežba.

Varoš u kojoj živim je prostrana, sa širokim ulicama, kuće imaju velika dvorišta. Kad je zavladao socrealistički princip, pa neki pametnjakovići odlučili da se u sred žitnice gradi metalski kompleks, napravljeno je jedno naselje zgrada u neposrednoj blizini industrijske zone, ne bi li lakše prikupljalo prašinu i smrad koji izlazi iz tih fabrika. Rezultat je nešto nalik prvim novobeogradskim blokovima, i to naselje mojoj varoši oduvek stoji k’o piletu sise. Kad se širom varoši desio novi talas gradnje, negde osamdesetih godina prošlog veka, pa još jedan devedesetih, sve je postalo samo još ružnije. Tako turobno mesto je meni nezamislivo za život – tamo su najpre otišli da borave oni koji nisu mogli drugačije, a kasnije oni koji bi radije da stanuju nego da žive.

Jasna i ja smo večeras bili u poseti prijateljima koji žive stanuju u dotičnom bloku. Poneo sam fotoaparat sa namerom da usput uhvatim nekoliko kadrova koji oslikavaju to mesto. I šta se desilo – uslikao sam jednu jedinu fotografiju! To je svakako bio pucanj na slepo, jer me je kod kuće čekao materijal za ranije planiranu sesiju. Usput sam već imao ideju kako bih obradio tu fotku – i uspeo sam! Evo je:

Da, znam: ne morate da mi naglašavate da ova fotografija nije lepa, znam to i sam. Ali, ova fotka i ne treba da bude lepa, nego bliska utisku: to je ogledalo Mikro naselja u Kikindi. Ružnoća, oronulost, sivilo i prejake senke su odlika tog mesta. Ovi olupani, popaljeni i prljavi sandučići su “frizirani” zamo za toliko što sam uklonio oznake imena, ali to sam uspeo da uradim dovoljno pažljivo, tako da ne narušim zatečeni izgled mesta.

Što se mene tiče, ovo je najuspešnija fotka dana u nedelji koja je upravo istekla.