Opet sam odbacio perspektivu za fotku dana da bih razvio do kraja slučajnu priliku koja se ukazala. Ovo je stilska vežba.
Varoš u kojoj živim je prostrana, sa širokim ulicama, kuće imaju velika dvorišta. Kad je zavladao socrealistički princip, pa neki pametnjakovići odlučili da se u sred žitnice gradi metalski kompleks, napravljeno je jedno naselje zgrada u neposrednoj blizini industrijske zone, ne bi li lakše prikupljalo prašinu i smrad koji izlazi iz tih fabrika. Rezultat je nešto nalik prvim novobeogradskim blokovima, i to naselje mojoj varoši oduvek stoji k’o piletu sise. Kad se širom varoši desio novi talas gradnje, negde osamdesetih godina prošlog veka, pa još jedan devedesetih, sve je postalo samo još ružnije. Tako turobno mesto je meni nezamislivo za život – tamo su najpre otišli da borave oni koji nisu mogli drugačije, a kasnije oni koji bi radije da stanuju nego da žive.
Jasna i ja smo večeras bili u poseti prijateljima koji žive stanuju u dotičnom bloku. Poneo sam fotoaparat sa namerom da usput uhvatim nekoliko kadrova koji oslikavaju to mesto. I šta se desilo – uslikao sam jednu jedinu fotografiju! To je svakako bio pucanj na slepo, jer me je kod kuće čekao materijal za ranije planiranu sesiju. Usput sam već imao ideju kako bih obradio tu fotku – i uspeo sam! Evo je:
Da, znam: ne morate da mi naglašavate da ova fotografija nije lepa, znam to i sam. Ali, ova fotka i ne treba da bude lepa, nego bliska utisku: to je ogledalo Mikro naselja u Kikindi. Ružnoća, oronulost, sivilo i prejake senke su odlika tog mesta. Ovi olupani, popaljeni i prljavi sandučići su “frizirani” zamo za toliko što sam uklonio oznake imena, ali to sam uspeo da uradim dovoljno pažljivo, tako da ne narušim zatečeni izgled mesta.
Što se mene tiče, ovo je najuspešnija fotka dana u nedelji koja je upravo istekla.
Komentari su onemogućeni.