Fotografija dana, 30. mart 2011

Mogao sam očekivati da će fotografija dana ponekad biti mimo plana, ali da će to biti tako brzo po početku…

A pride, trebalo je i praktično osetiti da publikovanje fotografije dana kad-tad mora da izostane, po prilici gužve koja je uvek moguća, kao tokom dana iza mene. Zaključujem da je, zapravo, bitno da fotografišem svakog dana, da to bude neka isplanirana slika i da se tog plana držim što bliže, a objaviću je već kad budem stigao. Pa eto, kasnim samo nekoliko sati, nije strašno.

Iako mimo plana, kao što rekoh, fotografija dana je ipak ušla u pravilo da o fotki moram da razmislim  i da je zgotovim u glavi pre nego što uzmem fotoaparat u ruke. To je ispunjeno, a prilika je apsolutno vanredna (i izvanredna), pa i te kako mogu da budem zadovoljan.

Evo fotke, a usput mi dozvolite i sekund izliva emocija.

Ujka Dragan želi dobrodošlicu na svet maloj Jani!

E, tako. Sad mi je srce na mestu

Ovo čupavo bepče na slici je Jana, prvorođenče Branislave i Vanje, moje sestre od ujaka i mog zeta. Rodila se 29. marta 2011. godine i svet će joj jednog dana biti pod nogama.

Nego, da se lagano vratim priči o fotografiji dana. Elem, moja ujna Dara, srećna baka, nije ni morala da me pita: ja sam dežurni fotograf šire familije, a svakako niko ne bi ni mogao da me spreči da što pre uslikam dete, po mogućstvu već u porodilištu. Kako god, dobio sam zadatak “da mi slikaš unuče i da se izradi fotografija”, pa da bake i dede mogu da se hvale i gledaju unuče. Nije mi prvi put, znam posao, bez brige!

Ali, to “bez brige” je samo poslovično hvalisanje pred familijom. Fotografisanje u porođajnom bloku kikindske bolnice ne da je briga, nego košmar za nas smrtnike, koji ne možemo da prođemo barijeru. Ali, stekavši neko iskustvo na tom mestu tokom godina, znao sam da je trebalo savladati tri ključna problema.

U predviđeno vreme u toku dana (od 14 do 16) može se doći pred za to određena vrata, pa se nadati da će dežurna medicinska sestra ili babica biti dovoljno raspoložena da valjano okrene dete na poziranje. A staklo – često umazano; ne znam koliko puta sam gledao babe i tetke kako sline i ljube staklo (muka da vas spopadne), a čovek često nema čime da očisti za njima; papirna maramica samo napravi još gore… A ja sam opet zaboravio da ponesem “Mer” i krpu da oribam staklo na licu mesta; verujte mi na reč da sam se preslišavao da to učinim.

Drugi problem, sa kojim sam se suočio mnogo puta, jeste slabo svetlo sa one strane stakla. Hodnik je u nekom polumraku, nekoliko metara iza su bočni prozori koji osvetljavaju prostor iza babice koja drži dete, a sa druge strane postoji prozor između tog hodnika i sale u kojoj borave bebe; u toj sali je veliki prozor iz kojeg bije jako difuzno svetlo. Kao krajnji rezultat, fokusiranje je izuzetno teško, jer zbog tog polumraka u prvom planu, aparat često uhvati fokus na neki odsjaj u staklu umesto na dete u naručju babice.

I treći problem: sa blicem ili bez njega? To je prilično komplikovano; novorođenčad još uvek ne vide dobro, ali ponekad burno reaguju na impuls snažnog svetla. Dečicu ispod godinu dana veoma štedljivo mučim blicem (samo kad baš moram), jer to ih vrlo uznemiruje, a neku decu čak uvodi u u stres. Ovog puta sam znao da nemam kud – moj Canon G6 je neupotrebljiv već na ISO 200, kamoli na jačoj osetljivosti, kada je ambijentno svetlo slabo; mora da ide ISO 100, pa koliko RAW format kasnije izdrži izmenu ako zatreba. Srećom, imam eksterni blic Canon Speedlite 420ex, koji u ovakvim prilikama vredi svoju težinu u zlatu. Kompenzovao sam blesak na 30% od nominalne jačine, okrenuo ga uvis i stavio iza beli karton da posluži kao difuzor (pride kasniji odblesak od plafona, koji ubije senke i pomogne u rezultujućem osvetljenju scene).

Samo je bilo pitanje hoću li uspeti da uklopim sve varijable, pride hoću li uspeti da odvalim bar desetak ekspozicija, jer sam predvideo dosta škarta zbog gužve i uobičajenog požurivanja od strane babice.

Dok nisu doneli malu Janu, isprobao sam blic pod kosim uglom kroz staklo od vrata, koje je srećom bilo prilično čisto (bili smo prvi tamo – stigli smo pre dva). Našao sam da je odabir jačine blica dobar; kompenzovao sam ekspoziciju za -1/3 eV, jer sam predvideo malo tamniji kadar kad dođe babica s detetom (zelena bluza). Prebacio sam merenje svetla na spot – i fokus i svetlo se traže samo na licu bebe, uvek i bez izuzetka – i to je bilo to.

U sesiju sam krenuo brzo, preko rodbine koja je bila u vrhuncu izliva emocija, pazeći da mi osa objektiva uvek bude pod što oštrijim (uspravnim ili vodoravnim) uglom u odnosu na staklo kako bih izbegao povratni odblesak. Od 11 ekspozicija koliko sam stigao da napravim, jedna je bila potpuni škart (mutno, moja greška), jedna irelevantna (onaj test na početku), a od devet preostalih koje su bile dobre, samo jedna je bila blago zamućena, ali prihvatljiva kad sam finalni izrez spustio na rezoluciju 1795×1205 za fotku 15×10 cm (tj. 15,2×10,2 u 300 dpi, kako radi procesor u radnji u koju nosim fotke na izradu).

Spremio sam tri paketića fotki sa po devet slika 15×10 i dve odabrane u formatu 18×13, po jedan za babe i dede i jedan za srećnog oca. Koliko sam video po njihovim burnim reakcijama, bili su zadovoljni rezultatima poverenog zadatka. A zadovoljan sam i ja, jer sam uspeo da rešim sve probleme za koje sam znao da me čekaju. Sad je teško i pomisliti da je ova fotka odrađena kroz staklo, zar ne?