Tržište je neumoljivo zatrpano potrošačkom elektronikom “velike moći” koja ponekad prevazilazi logičan izbor, jer ukupan kvalitet pada. To verovatno nije nigde toliko očigledno nego kada je reč o digitalnim fotoaparatima niskog cenovnog ranga.
[EDIT — Iz potpuno nejasnog razloga, pogrešio sam, a da nisam primetio ni posle dve revizije: bio je objavljen intro pasus od jednog drugog članka, tek u crticama spremljenog za objavljivanje:
Baš me briga za algoritam, nego ovo zaista izgleda fascinantno. Bude li ugrađeno u fotoaparate, izazvaće revoluciju u potrošačkoj elektronici.
Izvinjenje čitaocima.]
JPEG je nezahvalan format: iako najpopularniji od svih formata za slike, a pogotovo za fotografije, predstavlja mač sa dve oštrice zbog algoritama koji podrazumevaju gubitke. U određenim uslovima, ti gubici ne samo da postaju vidljivi kao ružni artefakti na fotkama, nego svaka dalja manipulacija slikom dovodi do kumulativnog efekta koji izaziva propast.
Nažalost, to je ono što vidim na mnogim fotoaparatima nove generacije. Čak i kad raspolažu (za svoj kontekst) odličnom optikom, fotoaparati ponekad kompresuju fotke pre skladištenja korišćenjem brzih algoritama. A brzo, kuso: u kombinaciji sa malenim senzorima sa previše piksela koji zbog gustine i povećanog ISO faktora trpe razne distorzije, ostaje mnogo “fleka” na slikama, pogotovo na tamnim površinama. Da bi se to kompenzovalo, u fotoaparat se onda ugrađuju neizbežni (takođe brzi, ergo vrljavi) algoritmi za kompenzaciju šuma, koji izazivaju efekat “voštane slike”. Kad se to sačuva kao JPEG, popravke više nema; fotka ostaje digitalno đubre. To posle može da se popravi samo tako što će biti drastično smanjeno, otprilike sa 12-14 Mpix na 3-4 Mpix, pa i manje. Ali, poenta je da do manje slike prihvatljivog kvaliteta dolazite putem koji niste morali da prelazite.
U prevodu na srpski: proizvođači fotoaparata od gotovog prave veresiju samo zato što je potera za megapikselima, iz nekog volšebnog i meni neobjašnjivog razloga, najefikasniji marketinški jadac u prodaji digitalnih fotoaparata. Kupili ste fotoaparat verujući reklami “čak 14 Mpix”, ne znajući da biste bolje prošli da ste kupili fotoaparat od 6 Mpix za iste potrebe.
Iz razgovora sa poznanicima koji su kupili digitalni fotoaparat, dolazim do zaključka da 90% kupaca te opreme ne može odmah da shvati zbog čega su se navukli na tanak led kupujući “silne megapiksele”. Doživeo sam simpatičnu i poučnu epizodu u kojoj me je jedan ne baš iskusan korisnik digitalnog fotoaparata uveravao da njegov džepni mališa radi “duplo bolje” nego moja šest godina stara konjina (a model star čak sedam godina), jer on ima “čak 14 Mpix”, a moj aparat “samo 7 Mpix”. A onda sam mu ispričao kako je Canon u jednom trenutku, baš u G seriji čiji fotoaparat imam, spustio rezoluciju senzora sa 14 na 10 Mpix u sledećem modelu, time drastično poboljšao kvalitet rezultujućih fotografija, a najzad tako i povratio poljuljanu popularnost te serije na tržištu… A poslednja tri modela G serije zadržavaju taj senzor.
Ovo je vredno malo duže priče.
Nastavite sa čitanjem… “Da li ste postali žrtva previše (mega)piksela?”
Mišn akomplišd.