Month: July 2011

Fotografija dana, 31. jul 2011

Danas natenane. Ali, kad je već uspostavljen vektor “šta ima da se jede”, opstajem na temi…

Opet gužva i opet nema velike priče. Danas smo bili na pijaci, kao i svake nedelje, pa smo prvi put ove sezone kupili grožđe. Taman smo sačekali da prođu bezobrazne cene kod nakupaca, a onda smo kupili grožđe koje je sazrelo u Banatu, a ne na Peloponezu.

Dok je Jasna pravila ručak, ja sam se pozabavio oko grožđa. Jedna stvar je vodila drugoj, i tako se desila fotka dana. Naturalis vulgaris accuta… Surprised smile

Fotografija dana, 31. jul 2011.

I tako to… Mišn, zna se.

Uzgred budi rečeno: lake teme su odraz trenutnog raspoloživog vremena, koje nije baš obilato. Šta da se radi. Navikavam se na život u malo tešnjem ritmu. Potrajaće. Sležem ramenima i kažem ono što se obično kaže tom prilikom: jebi ga.

Makar je grožđe dobro ponelo i biće dobre rakije. Taman ponestalo u zalihama.

In memoriam: Ljubiša Stojanović Luis

Pogibe čovek. Za volanom. Strašna, nepotrebna i banalna smrt.

Jutros je odjeknula vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginuo Luis, legenda među tezgarošima, pevač, kompozitor, aranžer… totalni muzičar. Bilo ih je osmoro u kombiju; udes se desio u najgrđe sate, kad srce spava i najvećim majstorima nespavanja. Dvoje je poginulo. Luis je vozio.

[EDIT: greška. Nisam imao tačnu informaciju. Bio je to čeoni sudar dva vozila, u svakom po četvoro putnika. U drugom vozilu se nalazila porodica iz Mađarske, a vozač je drugi poginuli.]

Luis je bio čovek sa daleko većom inteligencijom nego što je većina mogla da ukapira. Pomalo ekscentričan u svojoj pojavi, a zapravo samo sklon sopstvenom identitetu (što je apsolutno endemična pojava u Srbalja), muzička svojstvenost ovog Nišlije nije mogla da prođe neprimećeno.

Sećam se utiska, mada se ne sećam tačno vremena: bila je 1981. ili 1982. kad je do mene došao prvi Luisov vinil. A na njemu ova numera, prva koju sam upamtio iz njegovog repertoara, i zauvek:

 

Šta da kažem. Shvatio sam da je velemajstor kad sam prvi put registrovao tu obrijanu glavu i taj sjajni glas. Taj pristup klasičnom repertoaru narodne muzike mi je bio po volji.

Trideset godina povremenih susreta, uvažavanje majstorluka i česta misao da je u nekom drugom svetu mogao da postane veća veličina nego što je to bio Isaac Hayes. Nismo ga razumeli. Većina nas je mislila da je bio lakrdijaš. O, kako smo grešili.

Počivaj u miru, Majstore.

Padaj silo i nepravdo

Prijatno nedeljno prepodne svim strankama vladajuće koalicije želi Suština pasijansa uz prikladnu pesmu.

 

Indeks socrealističkog optimizma u sekvenci (na skali od 1 do 10): 192.

Fotografija dana, 30. jul 2011

Ovaj trend postaje poguban po moj obim struka.

I tako… Ko o čemu, baba o uštipcima. Još će ispasti da navaljujem na hranu… Mislim, kao temu… I kao predmet jedenja… Smile with tongue out

Prosto i jednostavno, kad je moja kuma najpre iznela špil palačinki debeo 20 cm, a onda objavila da ima još jedan takav u pozadini, pa kad je počela da ređa razne đakonije za premazivanje palačinki, pa kad smo krenuli u akciju…

Špil je pao na manje od polovine kad sam se setio da, gle čuda, imam i fotoaparat uz sebe. I tako to… Neka zažmuri ko ne može da gleda:

Fotografija dana za 30. jul 2011.

Mišn akomplišd.

A sad odoh da otvorim sledeću bocu mineralne vode.

Prozor mora pasti!

Količina socrealističkog optimizma u ovoj sekvenci je tolika da je to nepojmljivo. Ajd’ lepo da svi šta je drug Tito naredio, da posle ne bude da sam ja to rek’o. A kad drug Tito naredi, ima da se gine uz pesmu i juriš!…

 

A ko preživi, poslaćemo ga posle na Sremski front.

Fotografija dana, 29. jul 2011

Ovo je bilo onako, na ivici. Više inat nego potreba, a više potreba nego uživanje. Desi se i to…

U danu koji je za nama, načinio sam ukupno jednu fotografiju… Tačnije jednu ekspoziciju. Radio sam celog dana kao ludak, nakupilo se dosta posla na tri vode (doslovno) i za zezanje nije bilo vremena. Uveče su nam u poseti bili prijatelji, trpeza je bila šarena i u jednom času sam ugledao ovo:

Fotografija dana za 29. jul 2011.

I da znate da sam zadovoljniji rezultatom nego što sam mislio da ću biti. Reći će neko “ala ga je ošljario”. Moj odgovor je demagoški: “jesam; a sad da vidim vas”. Rolling on the floor laughing

Šalu na stranu: mogao sam da slikam još, imam i rezervnih tema na lageru koje sam mogao natenane da odradim pre ponoći, nego sam se pitao baš to: šta će ispasti ako uslikam samo jednu jedinu fotku, po principu “to je to, vadi se kako znaš”. Boktemazo, ja sad ne mogu da se setim jesam li izveo ovako nešto otkad sam pre tačno četiri meseca pokrenuo projekat “jedna na dan” – mislim da nisam. Sa te tačke gledišta, bez obzira na trivijalnu fotku (koja, pak, ima zanimljiv bokeh u pozadini), ja sam uspeo u nameri. Ergo: mišn akomplišd, a da nisam ni verovao da će biti tako.

A čokoladni rolat je bio… Brate, jedeš dok ti uši ne prozvižde, a onda jedeš i dalje dok ne prestanu da zvižde…

Razdvajanje, spajanje

Gospodo političari, način na koji silujete srpski jezik mi se gadi.

Ovo sam čuo nekoliko puta u prethodnih nekoliko dana, i to usput. Šta bi bilo da sam još i gledao neke vesti, pitam se. Uglavnom:

Ponavljaj za mnom... Reke razdvajaju. Mostovi spajaju. Reke razdvajaju. Mostovi spajaju.

 (bla bla bla) …preko mosta koji razdvaja severni i južni deo Kosovske Mitrovice….

 

Gospodo političari, pričate gluposti. Reke razdvajaju, a mostovi spajaju. To je toliko jednostavno razumeti da je dodatno objašnjenje izlišno.

Kada budete naučili razliku između razdvajanja i spajanja, možda čak i postanete sposobni da rešite probleme za koje ste zaduženi.

Kreteni.

S.T.A.L.K.E.R.

Ovaj kratki film ima samo blagu asocijaciju na skoro-pa-istoimeni legendarni film Andreja Tarkovskog i nemojte ga gledati tako. Pre bi trebalo da asocira na onaj film, kako se zvaše, gde se Arnold Šrafciger mota sa nevidljivim vanzemaljcem po džungli. Ali i to je tek samo blaga asocijacija.

 

Ovaj film je inicijativa dva mlada momka i predstavlja pokušaj da se sačini koherentna filmska produkcija. Što se mene tiče, uspeli su u tome.