Dve su stvari presudile da objavim ovaj tekst. Jedno je moja izmenjena odluka da nakon nanesene lične uvrede zastanem u besmislenoj raspravi; kad bih stao, ispalo bi da ja grešim. Drugo je moja organska potreba da se usprotivim licemerju.
U ime nedavne tvrdnje najpoznatijeg mokrinskog kvazi-intelektualca po kojoj je jednako ispravno napisati (i reći) “mađarski” i “madžarski”, odlučio sam da mu prištedim nešto malo novca za kupovinu novog izdanja Pravopisa i da odande prepišem član 33 koji se nalazi u poglavlju o glasovnim promenama i koji osporava valjanost te tvrdnje.
Ali, da krenem redom.
Kasno sinoć, u jednoj grupi na Fejsbuku, jako me je nažuljalo to što je jedan diskutant uz zanimljivu arhivsku fotografiju iz doba pre Prvog svetskog rata, koju je sam postavio, upotrebio imenički pridev “madžarski” umesto “mađarski”. Takav oblik glasovne promene je arhaičan i danas se smatra neispravnim, na šta sam upozorio diskutanta. Usput, takvo iskrivljavanje glasovne promene, ako je namerno, ponekad ima konotacije provokativne uvrede pripadnika mađarske nacionalne manjine, a tako nešto doživljavam i kao ličnu uvredu – ne zbog sebe, nego zbog svojih decenijama vernih prijatelja, među kojima ima i Mađara.
Moja opaska je, po svoj prilici, dirnula u ego autora poruke, koji je izneo tvrdnju da nijedan oblik nije pogrešan.
Nisam bio začuđen tom reakcijom, jer je dotični poznat u širim krugovima u mom gradu kao neko ko ne voli da mu se oponira. Čak, bivao sam lično upozoren na to u par prilika kad sam se kanio da mu repliciram na neke teme. No, oreol intelektualca, koji dotični gospodin sa očiglednim trudom održava oko sebe, predviđa i ponašanje intelektualca, verovao sam naivno. Pravi intelektualci koje poznajem (i od kojih sam naučio toliko da danas ne umem da premerim) po pravilu su ljudi koji će uspravno dočekati i prihvatiti ukazivanje na omašku ili grešku koju su napravili, ponekad čak ne štedeći reči zahvalnosti zbog skretanja pažnje na nju.
Ljudski je grešiti, setiće se svako kome je ljudska priroda objašnjiva rečima.
Nastavite sa čitanjem… “Zašto neću da popustim nasilnicima nad jezikom”
Jul, nedeljno prepodne; sunčano vreme. Pastoralna slika jedne tarabe između dva dvorišta. Bila bi tišina – ali iz jednog dvorišta dopiru zvuci metle praćeni jedva artikulisanim glasom. Uz malo pažnje, najzad prepoznajemo salvu standardnih psovki iz srpskog nacionalnog folklora.
