Istražujem ideju o naizgled iritirajućem isecanju koje bi moglo da ima smisla.
Dešavalo vam se, siguran sam, da napravite zanimljivu fotografiju koja pati zbog greške u kadriranju. Ponekad je to slučaj potrebe za brzim fotografisanjem, a nekad i rezultat nedostatka veštine. Meni se to desilo mali milion puta, mada mnogo ređe otkad sam naučio da uglavnom nema potrebe da jurim puni kadar u punoj rezoluciji, nego sa malo širim kadriranjem i naknadnim isecanjem natenane izvedem manje-više optimalnu kompoziciju.
Međutim, viđao sam fotke na raznim portalima koje, kratko opisano, iritiraju zbog nečeg što sam na prvu loptu protumačio kao loše isecanje. Ili ako baš hoćete, te fotke izazivaju nekakav grč kod posmatrača, jer nisu u ravnoteži i iza njih kao da postoji nešto prećutano. Posle malo dužeg gledanja, iskusniji posmatrač će razumeti da je autor to uradio namerno – verovatno baš sa namerom da izazove nemir. Ne bih baš da idem dotle da vas podsećam, ali možda je potrebno: zadatak umetnosti nije da zadovolji ličnu potrebu za lepim (takvo delovanje nužno vodi u kič), nego da izazove ma kakvo uzbuđenje, koje nije nužno pozitivno.
Danas se desila prilika da se prvi put pozabavim tom temom. Tokom dana nisam bio osobito vredan da lovim neku dokumentarnu scenu, a proveo sam nekoliko sati u slatkom neradu tokom večeri. Odgledao sam neku benastu verziju filma “Društvo mrtvih pesnika” na RTS 2 u kojoj je grupa čitača tumačila i dijaloge i priču, može biti da je to adaptacija za slepe i slabovide osobe; nisam mogao da odolim. Za vreme reklama, pade mi pogled na sto gde su ležala dva bežična telefona iz kućne garniture. Setio sam se jedne “loše” izrezane fotke koju sam nedavno video i rešio sam da se lično okušam. Scena dva telefona na stolu je dovoljno banalna da bih mogao da vežbam na njoj, pa tako večerašnja sesija nije ništa drugo do vežbica. Napravio sam sedam ili osam ekspozicija i brzo ih obradio, uglavnom kao monohromatske u sivim tonovima ili kao sepiju. a onda sam se bacio na opcije isecanja. Kao rezultat za izlaganje biram ovu fotku:
Ovo je izrez; na celoj fotografiji, oba telefona se vide cela. Ovo možda i nije bogzna šta, ali trebalo bi da okačim pun kadar da biste uporedili: ono je apsolutno banalan kadar; bez značenja i ikakve poente. Nema neke osobite poente ni u fotki koju vidite, ali priznaćete da ste bar na čas osetili neki mali talas iščekivanja. Možda da telefoni “uđu” u sliku; da se naglo pojavi nešto treće u praznom prostoru na suprotnoj strani, što bi obezbedilo ravnotežu; ili prosto izražavate negodovanje što je izrez baš takav. Ako se bilo šta od toga javilo kod vas, uspeo sam ono što sam naumio.
Lično, nisam baš najzadovoljniji, jer verujem da bi efekat mogao da se pojača malo veštijom manipulacijom svetlom i uglovima. Pokušao sam i to u postprodukciji, ali sam se zapleo kao pile u kučinu, pa sam napravio gore nego što je bilo. Svakako nisam imao velike ambicije sa samom scenom, nego me tema i dalje interesuje; a sad sam je načeo i baviću se njome još. Sa te tačke gledišta, mišn akomplišd.
Više ne znam kako sam naišao na strip 
Tako se i nastavilo: najčešće na jednoj, a ponekad na nekoliko nastavljenih cedulja, autor beskompromisno opisuje savremeni svet oko sebe na način čija suptilnost je baš na pilećem nivou. Ta sirovost je očaravajuća: na kraju, kako autor sam kaže, 