Fotografija dana, 30. jun 2011

Polovče godine završavam u dobrom raspoloženju. Dabogda nam svima bilo uvek kao meni danas!

I da baš ne elaboriram zašto sam veseo, ali danas su neke važne šanse postale neke realne prilike i život je zbog toga lep.

Upravo zbog toga, neću da budem ozbiljan ni sa fotkom dana: red je da ispadne nešto blesavo, rekoh sebi. Jedino nisam znao šta će to biti i zato sam držao fotoaparat uz sebe celog dana. Rešenje je ispalo jednostavno:

Fotografija dana za 30. jun 2011.

Ovaj akvarijum, sa sve blesavim aranžmanom unutra, nalazi se u uglu dnevnog boravka u kući mojih prijatelja, gde sam se večeras zatekao u poseti. Imali su neke lepe akvarijumske ribe u tom prostoru, a sad ih više nemaju i odmaraju se od te varijacije. Zato su upričili ove plišane morske zveri Winking smile dok im jednom ponovo ne dođe ideja da angažuju žive životinje, kad god to bilo.

Da bih uslikao ovaj aranžman, morao sam da savladam klasičnu prepreku: blic o staklo. Dakako, to se rešava kosim uglom slikanja. Ovo ne izgleda kao da sam postavio objektiv u kosi ugao, ali to je zato što sam upotrebio alatku za ispravku distorzija objektiva, tj. veštački sam “popravio” perspektivu. Eto, može to i tako: mišn akomplišd, šta god da je bio mišn! Ah, da: blesava fotka! Prihvatate li je kao blesavu? Sve što imam da kažem je da kad god odem u posetu toj kući, ne mogu da skinem pogled sa tog akvarijuma. Hot smile

Glava 40: Petuški – Peron.

(Isečak)

Moskva - PetuškiPonovo sam zaspao. Ponovo je počelo isto, i drhtavica, i vatra, i groznica, a odande, iz daleka, gde je magla, isplovilo je dvoje dugonja sa skulpture Muhine, radnik sa čekićem i seljanka sa srpom i, približivši mi se sasvim, oboje su mi se podsmehnuli. Radnik me je opalio čekićem po glavi, a zatim me je seljanka srpom – po jajima. Vrisnuo sam – sigurno sam glasno vrisnuo – i ponovo se probudio, ovog puta u grčevima, zato što se sad u meni sve već, sve treslo – i lice, i odeća, i duša, i misli.

O, taj bol! O, ta pasja hladnoća! O, nemoć! Ako svaki moj budući petak bude kao ovaj – obesiću se nekog četvrtka!… Petuški, zar sam takve grčeve očekivao od tebe? Dok sam stizao do tebe, ko je poklao tvoje ptičice i izgazio jasmin?… Carice nebeska, ja sam u Petuškama!…

“Ništa, ništa, Jerofejev… Talita kumi, kako je rekao Spasitelj, to jest ustani i idi. Znam, znam, sve te boli, čitavo telo i čitava duša, a na peronu je mokro i pusto, i niko te nije dočekao, i niko te nikad neće dočekati. Ipak, ustani i idi. Pokušaj… A tvoj kovčežić, Bože, gde je tvoj kovčežić sa darovima?… Dve čaše oraha za mališana, bombone “plavac” i prazna flaša… gde je kovčežić? Ko ga je i zašto ukrao? – jer u njemu su bili darovi!… Pogledaj, da li imaš novaca možda imaš malo, jedva da imaš, ali šta će ti sad on – novac?… O, efemernost! O, jalovost! O, najgnusnije, najsramnije vreme u životu mog naroda – vreme od zatvaranja bifea do svitanja!…

 Znam, znam, sve te boli, čitavo telo i čitava duša, a na peronu je mokro i pusto, i niko te nije dočekao, i niko te nikad neće dočekati. Ipak, ustani i idi. Pokušaj...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Autobiografska (zamalo)

Apostol ponovo u sedlu…

 

Aj’ sad svi!…. Ti propadaš, ti propadaš jer se opijaš!…. Okreće se svijet i sa njime ja…. Opaaaa! Smile with tongue out

Fotografija dana, 29. jun 2011

Nije bila ona koju sam zamislio, ali jeste ona koju motam već mesec dana.

Vraćali smo se iz Novog Sada, i to putem kojim davno nisam išao, Novi Sad – Bački Jarak i Temerin – Bačko Gradište – Bečej – Novi Bečej – Novo Miloševo – Kikinda. I posle one kiše koja nas je sinoć pratila na putu, a i jutros nas ispratila na radne zadatke, najzad granulo sunce. Uto smo negde između Bačkog Gradišta i Bečeja naišli na nekoliko žitnih polja koja još nisu pokošena. Setio sam se da nisam slikao žito, a trebalo je, pa sam stao. Najzad, evo odabrane:

Fotografija dana za 29. jun 2011.

Istina, plan za žito je bio različit, ali mi se nije posrećilo. Hteo sam da hvatam zeleno žito u večernji zlatni sat, po mogućstvu sa nekim jakim oblacima kao na jednoj ranijoj slici. I pokušao sam par puta da nađem žito, sve u blizini Kikinde – što je bila greška: valjalo je preći na bačku stranu i odmah bih našao dobro žitno polje…

Kako god, i ovo je dobro, s obzirom na to da je bilo nešto posle dva popodne i da je difuzno svetlo sa oblaka bilo odveć odvratno. Međutim, nisam morao mnogo da intervenišem: boja je manje-više tačno ona koju sam imao na terenu. Nebo je moralo da bude žrtvovano, ali šteta nije bila prevelika. Mišn akomplišd.

Glava 39: Leonovo – Petuški.

(Nije isečak)

Moskva - PetuškiVrata vagona su počela lupati, treskati, sve jače. Zatim je u moj vagon, sa licem modrim od straha, uleteo traktorista Jetjuškin, i proleteo je kroz njega. Desetak sekundi posle njega, istim putem je proletela desetina Erinija i odjurila je za njim. Grmeli su bubnjevi i cimbala…

– Kuda? Kuda jurite?…

– Šta te se tiče?! Otkači se! Pusti!…

– Kuda? Kuda svi idemo??…

– Šta te se tiče, lu-do-o!

I najednom se okrenula prema meni, zagrlila je moju glavu i poljubila me u čelo – to je bilo toliko neočekivano da sam se zbunio, seo sam i počeo grickati suncokret.

A dok sam ja grickao suncokret, ona se malo odmakla, pogledala me, vratila se – i zviznula šamarčinu po levom obrazu. Zviznula me, uzletela je ka tavanici i jurnula je da stigne druge. Pojurio sam za njom spuštajući glavu kao krivac…

Rumeneo se zapad, i konji su se igrali, a gde je sreća o kojoj pišu novine? Jurio sam i jurio, kroz vihor i mrak, skidao sam vrata sa šarki, znao sam da voz “Moskva – Petuški” leti sa nasipa. Vagoni su poskakivali kao pomahnitali. I tada sam se uznemirio i viknuo:

– O-o-o-o-o! Stojte! A-a-a-a-a!

Viknuo sam i zanemeo: čopor Erinija je, kao uspaničeno stado, jurio nazad, do prvog, do prvog vagona pravo na mene. Za njima je jurio pomahnitali Jevtjuškin. Ta lavina me je pokupila pod sebe i zatrpala me…

A cimbala su se čula. I bubnjevi su grmeli. Zvezde su padale na prozor selsovjeta. A Sulamita se cerekala.

A dok sam ja grickao suncokret, ona se malo odmakla, pogledala me, vratila se – i zviznula šamarčinu po levom obrazu...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Trebalo je da skrenem levo od Albukerkija…

Priznajte da ovo niste gledali godinama…

 

Sve, sve, ali: “O, Mekrori, ne treba da ubijaš moje zerrrrrrcove!” Just kidding

Klasik! Hot smile

Hold your head up!

Dok smo Ana i ja na putu, neka vama malo zasvira!

 

Ovo je sad nešto u stilu Radio Šapca iz sedamdesetih… Eye rolling smile Ali da ne provociram…

Fotografija dana, 28. jun 2011

Današnja je zamalo bila odložena do sutra uveče; a onda sam, po običaju, pronašao motiv sebi ispred nosa…

Tema “tekstilna tekstura” postoji kao stavka na spisku mogućih tema u projektu “jedna na dan”. Nisam o tome previše mislio, a ne bih se setio ni danas da nisam nešto čeprkao po nekom plakaru na čija vrata su bile okačene neke “klovnovske” pantalone.

To je bilo to: i tekstura i motiv boje su mi se učinili zanimljivim, pa sam štricnuo nekoliko ekspozicija. Onda sam nad njima čeprkao razne isečke, sve dok nisam došao do ovog:

Fotografija dana za 28. jun 2011.

Bilo je snimaka koji su možda na oko lepši, ali ovde imam zanimljiv slučaj mnogo detalja: prelom tkanine, jedan pogužvani deo, tačno vidljive teksture tkanine i detaljno jasan motiv dezena. Iskreno, ni da sam se mnogo trudio, ne znam šta bih mogao bolje da postignem. Mišn akomplišd.

Moram na put. Biću odsutan 24 sata, a za to vreme ću pokušati da snimim nešto zanimljivo u holu nekog od novosadskih fakulteta…