Počeo sam jedno, pokušavao drugo, napravio treće…
Kada sam večeras krenuo u kraću šetnju trgom, poneo sam fotoaparat u želji da napravim nekoliko noćnih snimaka. Međutim, imam dosta iskustva od ranije: znao sam da neće ići tako lako bez stativa (koji, dakako, nisam poneo). Igrajući se tamo-amo, spazio sam neke motive koje su mi u trenutku ličile na scenu iz nekog stripa. Pade mi na pamet da bih možda mogao da iskušam neke od silnih preseta koje imam u Lightroomu – neki od njih bi verovatno doveo do distorzije koja pretvara forku u nešto što liči na crtež…
I nađem neku kombinaciju posle svega pet minuta igranja. Popravio sam nekoliko detalja, čisto da bih sebi ugodio, ali sam dobio nešto što je ispalo nalik toj ideji:
Mišn not akomplišd, jer nisam bio dovoljno strpljiv da pronađem više motiva za ovaku obradu (bile su samo dve slične fotke), pogotovo bi bilo zgodno da sam uposlio ekspoziciju (koja je trajala od pola do cele sekunde tokom cele sesije) da uhvatim više ljudi u pokretu. Ove dve figure su zatrpane tom bezveznom konstrukcijom u desnom dnu slike.
Sigurno ću se vratiti ovoj ideji.
Dedica – prvi je popustio, rasplakao se. Za njim i unučić: gornja usna mi je nekud nestala, a donja se obesila, sve do pupka, kao kosa u pijaniste… Obojica su plakali…
