(Isečak)
…
Posle zalaska sunca, selo Čerkasovo je proglašeno za prestonicu, tamo je sproveden zarobljenik, tamo je improvizovan miting pobednika. Svi govornici su bili trešteni pijani, svi ponavljali isto: Maksimilijan Robespjer, Oliver Kromvel, Sonja Perovska, Vera Lasulič, kaznena ekspedicija iz Petuški, rat za Norvešku, i ponovo Sonja Perovska i Vera Lasulič…
Iz gomile su vikali: “A gde je tu Norveška?…” “Ko zna! – odgovarali su drugi – Bogu za leđima!” “Bilo gde da je, – čuo sam glasove – bez intervencije nećemo proći. Da bi se obnovila privreda razorena ratom, prvo se mora razoriti, a za to je potreban građanski, ili bilo kakav rat, potrebno je bar dvanaest frontova…” “Potrebni su beli Poljaci!” vikao je razroki Tihonov. “O, idiote – prekidao sam ga ja – kenjaš gurabije! Vadime, ti si blistav teoretičar, tvoje teze smo prikucali na naša srca, ali kad treba raditi, ti si smrdljivo govno! A šta će ti, budalo, beli Poljaci?…” “A zar se ja bunim – predavao se Tihonov. – Kao da su meni potrebniji nego vama! Norveška je ipak Norveška…”
U brzini i žurbi svi su nekako zaboravili da je ona već dvadeset godina članica NATO-a, a Vladik C-ski je već jurio u larionovsku poštu sa smotkom pisama i razglednica. Jedno pismo, sa objavom rata, bilo je upućeno kralju Norveške Olafu; ono je bilo sa povratnicom. Drugo pismo, tačnije – nije pismo nego čist list zapečaćen u kovertu, upućeno je generalu Franku: neka u tome vidi preteći prst, oficirčina, neka pobeli kao taj list, senilni razjebani kaudiljo!… Od premijera Velike Britanije Harolda Vilsona tražili smo sitnicu: skloni, premijeru, svoju glupu topovnjaču iz zaliva Akabe, a posle radi šta ti je drago… I, na kraju, četvrto pismo Vladislavu Gomulki: imaš puno i neotuđivo pravo na Poljski Koridor, a Jozef Cirankijevič nema na njega nikakvo pravo…
Poslali smo i četiri razglednice: Aba Ebanu, Moše Dajanu, generalu Suhartu i Aleksandru Dubčeku. Sve četiri su bile jako lepe, sa vinjetama i žirovima. Nek se raduju deca, možda će nas ti šmrkavci priznati za subjekte međunarodnog prava…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
