Ovoj temi se vraćam jer znam da gotovo uvek uspeva.
Jedna od premisa fotografije kao izraza jeste da scena treba da ima jednu temu, ako je to moguće. Postoje i prateće premise, a jedna od njih veli da se glavni objekat najlakše naglašava uprošćavanjem njegove okoline. To je, što ono kažu, azbuka fotografije.
Sve je to lepo. I kako ja sad da uslikam višnje na drvetu, a da to ne bude neki detalj sa plitkom dubinskom oštrinom? Onaj metež od grana na višnjama koje dopiru do mog balkona je sve, samo ne uredna pozadina.
A onda se setim starog trika: ako ne može drugačije, izdvoji boju kao element naglaska. Tačnije – ukloni sve ostale boje. I gle stvarno:
Naučite nešto iz ovog. Trik je jeftin, ali radi, definitivno. Okačio bih ovde i fotku koja ne izoluje boje da biste uporedili. A onda se mislim – pa zašto bih to radio? Već sam uspeo da ni od čega napravim nešto, pa zašto kvariti slatku iluziju… 
I što bi rekli u San Salvadoru: mišn akomlišd.
S tom zagonetkom sam se borio tri uzastopne godine, svakodnevno sam se borio, a ipak sam svakog dana posle desete zaspao.