Ovo večeras je bila igra strpljenja. Pokazala se kao teška.
Razmišljanje o ovome što sam najzad večeras izveo poteklo je iz jednog nedavnog razgovora koji sam vodio sa drugarom, profesionalnim fotografom, koji mi je predložio da se okušam u stock fotografiji. On nije znao da ja o tome razmišljam već duže vreme, i to prilično ozbiljno.
No, sticajem raznih okolnosti, o toj temi već znam ponešto; nećete verovati, čak sam se i okušao u neka davna i naivna vremena – i, naravno, bio tačno toliko uspešan koliko sam bio obavešten u tom času. U međuvremenu, pratio sam razvoj, napredovanje i uspeh jednog dobrog prijatelja koji je postigao zaista zavidne rezultate u stock fotografiji – da baš ne govorim o iznosima, ali bilo je toliko da je iz zarade uspeo da kooptira već dva full-frame fotoaparata, da stekne kolekciju elitnih objektiva, da opremi studio osvetljenjem i da mu još pretekne “nešto malo” novca. Ja potrebnu opremu zasad nemam (što ne znači da je neću imati), znanje ću pokupiti usput tamo gde ga sada nemam, a ostalo je samo još da ispitam jednu malu, malecku, ama ovolišnu sitnicu bez koje nema ni govora o valjanom pristupu stock fotografiji: strpljenje.
“Znam ja mene”, govorio je pokojni deda Laza, komšija koji je bio pravi gazda od stare sorte, pa se branio zašto ne izvede ni upola onoliko vina koliko bi mogao spram roda u svom vinogradu. Znam sebe, nije da nije: strpljenje mi nije jača strana. Večeras sam dao sebi u zadatak da simuliram studijsku stock fotografiju sa ciljem da istražim granice svog strpljenja. U tom svetlu, sledeća fotka je apsolutno nevažna, uostalom stock fotke se ni slikaju niti obrađuju ovako kako sam ja to učinio, ali su važne pouke koje sam izvukao.
I, šta sam večeras naučio?…… Nastavite sa čitanjem >>
Četvrti plenum je bio “plenum žalosti”.