Fascinacija oblacima ne jenjava. Ovog puta manje šareno – štaviše, olovnosiva boja koja donosi kišu…
Zadržao sam se pomažući nešto oko električne pumpe na bunaru dok su se oblaci samo navlačili. Počela je i grmljavina, a ja sam žurio da povežem sklopku pre nego što mi pobegne svetlo – to sam, prosto, morao da fotografišem. I stigao sam da uhvatim, doslovno, poslednje svetlo.
Jedino što sam znao pre slikanja: napraviću kolaž, pa kud puklo da puklo.
Beleška: oblaci, naravno, nisu bili ovako plavi; njihova boja je bila ona uobičajena, olovnosiva, što reče Radovan III, kao da će g..na da padaju. Takođe, ovo nije moja intervencija – nego je fotoaparat bio podešen na automatski balans belog, a poznato je da Canon obožava da greši sa fokusom i balansom belog kad nema dovoljno svetla. Ta automatski izračunata, naglašeno plava boja mi se dopala i uopšte nisam intervenisao na tom planu. Jedine obrade na polaznim RAW fotkama su bili izrezi, blago stišavanje šuma i izbor predloška za jači kontrast. Ekspozicije su trajale od 1/6 do 1/15 sekundi, a aparat sam održao stabilnim tako što sam ga postavio na vrh stuba od vinove loze.
Ispalo je kako sam želeo. Mišn akomplišd.
A tamo, izvan Petuški, gde se spajaju nebo i zemlja, i vučica zavija na zvezde – tamo je sasvim drugačije, ali baš to: tamo u dimljivim i ušljivim gospodskim kućerinama, kakve mi ne poznajemo, rascvetava se moje dete, najbujniji i najmirniji od svih dečaka. On jasno izgovara “r” i zato od mene očekuje orahe. Ko je od vas u trećoj godini jasno izgovarao “r”? Niko, vi ga ni sad ne izgovarate pravilno. A on – zna, i za to nikakvu nagradu ne čeka, osim čaše oraha.
