Prelistavam junski National Geographic

Da ne zakasnim previše, kao u slučaju majskog broja. Ovaj broj je jedan od značajnijih u poslednje vreme, što po sadržaju, a što zbog novosti u izgledu.

National Geographic Srbija, jun 2011.Junski broj mi je stigao, gle čuda, nepogužvan – a da pritom nisam ponovo molio i kumio poštara porukom na kapiji. Izgleda da ima nade: ona poruka je opstala dvadesetak dana na kapiji, pročitao ju je ko god je prošao ulicom, čak sam čuo i glasan smeh… Mada meni ništa nije bilo smešno. Uglavnom, poštar je imao dovoljno vremena da nauči da baci časopis na trotoar i šutne ga ispod kapije (gospodinu je, inače, teško da siđe sa bicikla) i ja sam sad radostan što ima nade. Samo jedno uvo na rikni časopisa: nije strašno kako je inače znalo da bude pre.

Sticajem okolnosti, već sam imao diskretnu i poverljivu najavu da će nešto lepo da se desi u novom broju, ali valjalo je sačekati da broj stigne da bih video o čemu je zaista reč.

Vredelo je strpljenja! Došlo je do sitnih, ali izvrsnih promena u unutrašnjem dizajnu časopisa. Za početak, zaglavlja svih rubrika su drugačija. A “Prizori”… Uh!…

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam junski National Geographic”

Glava 20: 43. kilometar – Hrapunovo.

(Isečak)

Moskva - PetuškiPrišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt “ruske”? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekića samo prepolovio? Od Srpa i Čekića ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama – gde je ona sada?

Pogledom sam prešao sve – nijedan nije trepnuo. Ne, ja sam sigurno zaljubljen i lud. Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene. U oblasti Kučino? Aha! Znači, ukrali su između Kučina i 43. kilometra. Dok sam vam delio ushićenje, dok sam vas posvećivao u tajne života – mene su u to vreme lišili “poljupca tetka Klave”… Naivan, kakav sam, sve to vreme nijednom nisam provirivao u vagon – smešno. Ali sad je “dosta naivnosti”, kako je rekao, mudro, dramaturg Ostrovski. Finita la commedia – božanstvena. Dosta je bilo lovljenja ribe u mutnoj vodi. Treba loviti ljude!…

Ali, kako loviti i koga loviti?

Sam đavo zna u kakvom ću žanru doputovati u Petuški… Od Moskve, sve su bili filosofski eseji i memoari, sve su bile pesme u prozi kao kod Ivana Turgenjeva… Sad počinje detektivski roman.

Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Vremeplov: Magnavision Laserdisk

Seća li se iko laserskih diskova? Jednom sam video jedan takav disk, služio je kao ukras na zidu u videoteci u komšiluku.

Ovo je tipičan rezultat PR aktivnosti pre trideset godina: Leonard Nimoy razgovara sa plastičnom štaniclom u kojoj se nalazi sijalica; zapravo, pre nam prevodi šta štanicla kaže nego što razgovara sa njom.

Grozni brkovi (koje je dvadeset godina kasnije imitirao i Bob Dylan) umesto šiljatih ušiju nam dovoljno govore – čovek se trudio da ostavi drugačiju impresiju nego kao Mr Spock.

Ne znamo kako stoje stvari nakon što je Mr Spock Mr Nimoy ostavio fleke od prstiju na disku. Za nekog ko govori jezik osvetljenih štanicli, trebal obi da zna bolje…

Magnavision Laserdisc je tehnika koju su smatrali revolucionarnom kad se pojavila 1978. Istina, prvi plejeri na slobodnom tržištu su se pojavili tek 1981, otkad datira i ovaj snimak.

brb-piiip!-ćijućii-prrrr!

(Via)

Novo zaglavlje

Postavio sam novo zaglavlje na Suštinu pasijansa. Razlog je važan i nadasve opravdan: obeležavam 79 dana rada i 359 priloga, uključujući ovaj, što se nije desilo otkad je sveta i veka na ovom blogu. A još je Diotalevi rekao da su to jako bitne stvari, pogotovo taj čudni količnik 0,22 koji nema nikakvo osobito značenje, ali je baš zgodan da se pomene u cilju unošenja pometnje.

Detalj sa panorame, za vas:

Nisam mogao da odolim kič-faktoru na ovoj svojoj panorami.

Kako vam se čini? Mislim, zaglavlje? Je li dovoljno kičasto da bi izdržalo čitanje između redova tokom nekog vremena? Ili, još bolje, za vreme radnog vremena?…