Da ne zakasnim previše, kao u slučaju majskog broja. Ovaj broj je jedan od značajnijih u poslednje vreme, što po sadržaju, a što zbog novosti u izgledu.
Junski broj mi je stigao, gle čuda, nepogužvan – a da pritom nisam ponovo molio i kumio poštara porukom na kapiji. Izgleda da ima nade: ona poruka je opstala dvadesetak dana na kapiji, pročitao ju je ko god je prošao ulicom, čak sam čuo i glasan smeh… Mada meni ništa nije bilo smešno. Uglavnom, poštar je imao dovoljno vremena da nauči da baci časopis na trotoar i šutne ga ispod kapije (gospodinu je, inače, teško da siđe sa bicikla) i ja sam sad radostan što ima nade. Samo jedno uvo na rikni časopisa: nije strašno kako je inače znalo da bude pre.
Sticajem okolnosti, već sam imao diskretnu i poverljivu najavu da će nešto lepo da se desi u novom broju, ali valjalo je sačekati da broj stigne da bih video o čemu je zaista reč.
Vredelo je strpljenja! Došlo je do sitnih, ali izvrsnih promena u unutrašnjem dizajnu časopisa. Za početak, zaglavlja svih rubrika su drugačija. A “Prizori”… Uh!…
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam junski National Geographic”
Prišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt “ruske”? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekića samo prepolovio? Od Srpa i Čekića ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama – gde je ona sada?
