(Isečak)
…
S tom zagonetkom sam se borio tri uzastopne godine, svakodnevno sam se borio, a ipak sam svakog dana posle desete zaspao.
A sve se pokazalo tako jednostavno: ispada, ako ste već popili petu, morate i šestu i sedmu, i osmu i devetu popiti najednom, iz cuga – ali popiti nestvarno, to jest, popiti samo u uobrazilji. Drugim rečima, morate jakom voljom – ne popiti ni šestu, ni sedmu, ni osmu, ni devetu.
A pošto izdržite pauzu, pristupite direktno desetoj, kao što devetu simfoniju Antonina Dvoržaka, faktički devetu, uslovno nazivaju peta, postupite baš tako i vi: uslovno svoju šestu nazovite deseta i budite uvereni: sad ćete neometano jačati i jačati od šeste (desete) sve do dvadeset osme (trideset druge) – to jest, jačaćete do granice iza koje sledi bezumlje i svinjarija. Ne, časna reč, prezirem pokoljenje koje dolazi za nama. Ono u meni izaziva gađenje i užas. Maksim Gorki o njima neće ispevati pesmu, ni pomisliti. Ne kažem da smo mi u njihovim godinama vukli čitavo breme svetinja. Bože sačuvaj! – svetinja smo imali jedva-jedva, ali zato, koliko smo stvari imali na koje nam se nije pljuvalo, a oni – na sve pljuju.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)