(Isečak)
…
Ponovo sam zaspao. Ponovo je počelo isto, i drhtavica, i vatra, i groznica, a odande, iz daleka, gde je magla, isplovilo je dvoje dugonja sa skulpture Muhine, radnik sa čekićem i seljanka sa srpom i, približivši mi se sasvim, oboje su mi se podsmehnuli. Radnik me je opalio čekićem po glavi, a zatim me je seljanka srpom – po jajima. Vrisnuo sam – sigurno sam glasno vrisnuo – i ponovo se probudio, ovog puta u grčevima, zato što se sad u meni sve već, sve treslo – i lice, i odeća, i duša, i misli.
O, taj bol! O, ta pasja hladnoća! O, nemoć! Ako svaki moj budući petak bude kao ovaj – obesiću se nekog četvrtka!… Petuški, zar sam takve grčeve očekivao od tebe? Dok sam stizao do tebe, ko je poklao tvoje ptičice i izgazio jasmin?… Carice nebeska, ja sam u Petuškama!…
“Ništa, ništa, Jerofejev… Talita kumi, kako je rekao Spasitelj, to jest ustani i idi. Znam, znam, sve te boli, čitavo telo i čitava duša, a na peronu je mokro i pusto, i niko te nije dočekao, i niko te nikad neće dočekati. Ipak, ustani i idi. Pokušaj… A tvoj kovčežić, Bože, gde je tvoj kovčežić sa darovima?… Dve čaše oraha za mališana, bombone “plavac” i prazna flaša… gde je kovčežić? Ko ga je i zašto ukrao? – jer u njemu su bili darovi!… Pogledaj, da li imaš novaca možda imaš malo, jedva da imaš, ali šta će ti sad on – novac?… O, efemernost! O, jalovost! O, najgnusnije, najsramnije vreme u životu mog naroda – vreme od zatvaranja bifea do svitanja!…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)