Novo tromesečje započinjemo vožnjom kroz suton.
Radni dan se završio uobičajeno, malo sam se odmarao, prelistavao tek pristigli National Geographic, srkao kafu dva sata, a onda sam u suton primetio da se sunce probilo i meni je palo na pamet da bih mogao krenuti u lov na neku dobru scenu večernjeg neba.
Vozikao sam se periferijom i obližnjim putevima. Sunce mi je pobeglo ispod horizonta doslovno dok sam parkirao i namestio fotoaparat za slikanje u sunce (spot metering!). Ali, nisam se dao omesti, pa sam uhvatio jednu finu panoramu, ogledalo kiča, pa ko voli, nek’ izvoli. 
Stavljam tu panoramu u public domain, primetićete da se nisam ni potpisao na njoj. A ako me se setite za Dan amaterske fotografije, setite se. Ako ne, nema veze, bila je to moja građanska dužnost… 
No, nije panorama zgodna za prikaz u širini 640 piksela; znam to ,već sam se patio da vam prikažem panoramu ili dve. Motao sam dalje. Uhvatio sam čak neke zgodne scene na mestu gde postoji, nećete verovati, znak za zabranu fotografisanja. Ima jedna Čvorović u kikindskom ogranku Naftagasa, ili kako se već zovu sada, koji nije obavešten da oni koji vole da znaju sve već znaju sve i da uređaji za snimanje slike ne mogu da uhvate ništa što je zanimljivo dotičnima. Udaljio sam se odatle, malo kombinovao niz drum ka Mokrinu, ali nisam bio zadovoljan… ništa od uhvaćenog nije bilo ono čime bih bio zadovoljan. Već sma mislio da odustanem. A onda sam, vraćajući se u grad, ugledao nešto u spoljnom retrovizoru. Sreća, pa nije bilo nikog iza mene kad sam zakočio tolikom silinom kao da se ispred mene pojavio Godzila lično. Zgrabio sam fotoaparat sa susednog sedišta, spustio prozor i tresnuo jednu jedinu ekspoziciju:
I to je bilo to! 
Majmunski lakat koji je višak u sceni pripada meni, kome bi drugome, pa mi se čak čini da je ispao zgodno kao doprinos metežu… Not. Nisam primetio kad sam slikao, a baš sam mogao da pripazim…
Kako god, posle više sličnih pokušaja, ovo je prvi pravi odgovor koji upućujem na jednu staaaaru fotku svog druga Miroslava, koji je jednom napravio sjajnu kompoziciju u retrovizoru svog auta. Tema me progoni od onda, a jedino što sam koliko-toliko blisko izveo, a da sam zadovoljan, beše jedna fotka u ovom špilu koju sam aranžirao oko desnog retrovizora, onog koji sam zimus polupao… Ali, ova fotka je ona prava kojoj sam se nadao. Drugim rečima: mišn najzad akomplišd, bre.
Možda bih, ipak, otvorio usta? Potražio neku živu dušu i pitao koliko je sati?…
