Day: July 2, 2011

Fotografija dana za 2. jul 2011

Ove teme se ne bih ni setio da nisam bio žedan i da nije zazvonio telefon…

Kada fotografija funkcioniše na granicama svetla, dobijaju se razni efekti. Najpoznatije su tehnike low key i high key, gde postoji taman subjekat na tamnoj podlozi, odnosno sjajan subjekat na beloj podlozi; tada se subjekat utapa u pozadinu, a posmatrač često “mentalno dodaje” ono što fizički nije zabeleženo. To su jako zanimljivi, uglavnom izuzetno sugestivni motivi i voleo bih da se pozabavim njima. Za to su potrebni “malčice” ozbiljniji uslovi nego što ih sada imam; neka ta tema pričeka do neke druge prilike.

Zato mi se ponekad ukaže prilika da se poigram sa nečim sličnim tim graničnim tehnikama, a to je kombinacija stakla koje se utapa u pozadinu. O tome sam čitao u nekim časopisima i nadao se da ću biti u prilici da se iskušam… Ali, blesavo je čekati priliku, nego se ona napravi. Upravo to se desilo danas dok sam punio čašu ledom.

Pošteno, nisam odmah pomislio na prigodu; ali, telefon je zazvonio, ostavio sam led u čaši pre nego što sam sipao sok od jabuke i kad sam se vratio, ugledao sam scenu koju sam hteo da istražim fotoaparatom. Dodao sam plavi papir, sve sam aranžirao ispod kuhinjske neonke, pa sam za manje od dva minuta zveknuo desetak ekspozicija koje sam potom istražio kroz Lightroom. Rezultat:

Fotografija dana za 2. jul 2011.

Sama scena nije toliko tamna, nego sam je ja namerno zatamnio (selektivno zatamnjenje plave boje) i na kraju obrade sam još dodao vinjetu da pojačam efekat. Išao sam do granice logičnog, toliko da se izgubi što više od atributa siluete čaše. Nadam se da su vam monitori pravilno kalibrisani ili barem pristojno osvetljeni; u suprotnom nećete videti pravilno sve detalje.

Dvoumio sam se da li da uklonim odsjaj na bočnoj strani čaše, ali sam odustao od toga; dovoljno je i ovako. Na većoj verziji fotke se bolje primeti tekstura kondenzovane vode, što je zanimljiv efekat, ali nije dominantan, pa nije važno da ga ovde i sada ističem. Kako god: mišn akomplišd.

Otišla je diva

Danas je preminula glumica Olivera Marković, jedna od omiljenih ličnosti teatra i filma.

Da ne ponavljam biografske podatke, već su ih pune stranice na informativnim sajtovima (ovde, ovde, ovde…), jer svi uglavnom prenose vest od Tanjuga (link je uklonjen jer više nije aktivan; edit okt.2011). Prisećam se nekih njenih filmskih uloga, a ovog časa se stidim jer ne mogu da se setim imena jedne veličanstvene predstave pozorišta iz Rijeke u kojoj je Olivera Marković igrala jednu od tri uloge i koju sam gledao na sceni u Kikindi, još onih godina kad… Uh, da ne lajem, nije red u ovom času.

 

Bila je sjajna glumica i vrsna pevačica klasičnih romansi. U slavu dive, jedna pesma koju retko čujemo; poslednji put, ovo smo slušali u karikaturalnom izvođenju u istoimenom filmu. Evo, došao je čas da se setimo da je reč o veoma ozbiljnoj pesmi.

 

Slava ti, Olivera!

Uhvaćen na delu

Imam jedno pitanje za onog, kako mu ime, što je stručnjak za eksperte.

Fotografija je maznuta odavde: http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/263008/Dinkic-Stranke-namestaju-konkurse-za-direktorska-mesta -- doduše, tu elipsu sam ja dodao.

Elem: Dinkiću, da li si ti to ukrstio prste? Aman, bre čoveče! Pa učini barem neki, poslednji pokušaj da nas uveriš u svoju istinoljubivost.

A ne ovako.

Usput pozdravljam sve kikindske funkcionere koji su dozvolili sebi luksuz da ih ovaj vodi. Pogotovo one koji su se prepoznali u nedavnoj prozivci svog vođe.

Koji ste vi jadnici, jebote. Čak i onaj ziljavi Čeda ima više dostojanstva od vas.

(Via)

Glava 42: Petuški. Sadovoje Koljco.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiJoš jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.

“Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem… Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti… Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vazi i utvrđeno je da si ništavilo, to jest “tekel”… Pa neka, neka…

Ali ako tamo postoji vaga, ili ne – svejedno – na toj vazi će uzdah i suza biti teži od računa i zamisli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio – i znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje isu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju, to ne vredi ni pišljiva boba.

Postoje tamo vage, ili ne – tamo ćemo mi koji smo ništavila biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?…”

Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila tako teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takođe, strašno izgovoriti – išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam je mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili još nečeg, suze su mi navirale na oči…

…

Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Kako polupati jaje

Pazite: ovaj način je apsolutno legitiman. Drugim rečima: može i tako!

 

Najpre pomislim “koji zamlata, jebote”, a posle shvatim da zapravo zavidim liku koji je našao dovoljno vremena da sve to poveže i još pride snimi…

A opet, nije da nije: trebalo bi da kompletna Vlada Srbije nauči ovu tehniku lupanja jaja, jer bi primenom ovih načela, tehnika i poteza ostvarili daleko veću efikasnost nego sada.