(Isečak)
…
Još jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.
“Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem… Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti… Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vazi i utvrđeno je da si ništavilo, to jest “tekel”… Pa neka, neka…
Ali ako tamo postoji vaga, ili ne – svejedno – na toj vazi će uzdah i suza biti teži od računa i zamisli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio – i znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje isu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju, to ne vredi ni pišljiva boba.
Postoje tamo vage, ili ne – tamo ćemo mi koji smo ništavila biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?…”
Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila tako teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takođe, strašno izgovoriti – išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam je mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili još nečeg, suze su mi navirale na oči…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)