Lagan dan, opuštencija prvi put posle ko zna koliko vremena, čak i dremka na Suštini pasijansa. Vreme je za malo muzike, a?
U potpuno opuštenom maniru, rad sam da podelim sa vama nekoliko numera. Jedino im je zajedničko to što su do mene došle kao preporuke prijatelja u čiji muzički sud verujem, čak i ako nam se ukusi ne slažu u potpunosti.
Prva numera je neverovatna živo odsvirana krljačina kakvu odavno nisam čuo: kanadski acid-folk grupa Lee Harvey Osmond je ekipa vredna pažnje. Ako volite ovakvu muziku, predlažem da malo pročačkate fonografije članova grupe; mogli biste se veoma iznenaditi. Preporuka starog lisca, Žikice Simića, putem fejsbuka.
Auh!…
Drugi predlog je stigao upravo ovog popodneva od mog drugara Baneta iz Prokuplja: naišao je na ovaj snimak tražeći ko zna šta, pa je zastao da posluša glas i sviranje ovog čilca. Poznata numera grupe Who je pružena na ogoljen način…
Čovek zna da peva. A ta Taylor gitara ima fenomenalan zvuk.
Treći i poslednji muzički komad za večeras: jedan fenomenalni gitarista koji je toliko katastrofalno potcenjen da je to van svake mogućnosti poimanja i razumevanja. Sonny Landreth je velemajstor sa “južne pruge”, one američke – odrastao na tradiciji Cajun muzike, stvorio je jedinstven bottleneck stil po kome ga prepoznaju svi koji obraćaju pažnju, a poštuju svi koji su ga čuli. Eric Clapton ne krije svoju apsolutnu fascinaciju ovim gitaristom. Ako ste radi da ga istražite, počnite od fenomenalnog albuma South of I-10 (1995), koji je apsolutno remek-delo. Ovde zakačena numera A World Away, koju je za svoje FB prijatelje odabrao moj stari oldwave drug Zoća, nalazi se na albumu The Road We’re On (2003), koji je, uzgred, moja druga preporuka za audiofile.
Toliko za večeras. Prijatno slušanje. 
A sad odoh da se spremim, večeras se okuplja muzički kružok.